(FOTO) DNEVNIK U SELEUŠU Voćnjake vade, al' snažne žene grade
Dan nešto tunjav u mirnom južnom Banatu, valoviti pejzaž kao okupan u starom zlatu; potom ulice u barama i atarskom blatu, gde je Rumun Srbinu kao brat bratu. Nego, rimu na stranu... Ove nedelje vodimo vas u Seleuš – mesto od oko 2.000 stanovnika, na svega pet kilometara od Alibunara, sedišta opštine kom i pripada.
– Naše selo je izolovano, nemamo mnogo saobraćaja – kaže nam Eufrozina Marina, meštanka bogatog i zanimljivog životnog iskustva, inače predsednica Udruženja „Ženska multietnička grupa“, koja nas je dočekala u Mesnoj zajednici Seleuš zajedno sa sekretarkom Gracianom Otonoga Baba. – Ovde imamo samo tri prodavnice, a lekar nam dolazi dvaput nedeljno, a ono što nam je najpotrebnije su prevoz i apoteka.
I zamislite sada ovu situaciju: selo koje nema sve što je meštanima potrebno za nesmetano funkcionisanje, ima pak civilnu organizaciju koja se bavi ekonomskim osnaživanjem žena, ljudskim pravima, umrežavanjem i čuvanjem kulturnog nasleđa! Naravno, reč je o pomenutom udruženju čija je predsednica Eufrozina Marina, a koja je za nepune dve i po decenije postojanja, koliko će obeležiti naredne godine, realizovala oko 50 projekata, od kojih su mnogi međunarodnog karaktera i finansirani od Evropske unije.
– Sve žene koje su nam prošle kroz projekte o zapošljavanju, uspele su da se i zaposle – ponosna je gospođa Marina, dodajući da se zajedničkim snagama trude i da podignu ekološku svest suseljana i motiviše ih da pokrenu proizvodnje koje nisu toliko zastupljene u njihovom kraju, kao što je uzgajanje aromatičnog bilja. – Od poljoprivrede se uzgajaju suncokret, kukuruz i ječam, jer zemlja nam je trećeg kvaliteta pa neke kulture ni ne uspevaju. Recimo, sad imamo situaciju da voćari vade voćnjake jer ne mogu da nađu radnu snagu, a nema ni ko da otkupi voće. Jedan meštanin sad vadi višnje koje ima na površini od pet jutara... Ne vredi nam ni da držimo plastenike, jer ovde vetrovi tako duvaju, da nam rascepaju foliju i ostane samo metalna konstrukcija, a skupo je za popravljanje.
Miru u Seleušu doprinosi i činjenica da se meštani, naročito rumunske nacionalnosti, sele u Rumuniju, pre svega zbog besplatnog školovanja u Temišvaru, a potom i zbog sigurnog zaposlenja. Kada je reč o ženama, one mahom idu u Nemačku na tri meseca gde vode računa o starijim ljudima.
Ipak, Osnovnu školu „Bratstvo i jedinstvo“ pohađa stotinak đaka i to na srpskom i rumunskom jeziku, a deca u Seleušu imaju i prilike za sport – karate, fudbal i odnedavno ponovo folklor.
– Uradili smo teren za košarku i igralište za decu u gornjem delu izbegličkog naselja, a u planu je da i ovde ispred Mesne zajednice napravimo nešto za naše najmlađe – kaže sekretarka Graciana Otonoga Baba.
Od značajnijih ideja, naše sagovornice navode izgradnju kapele na groblju i obezbeđivanje prostora koji bi služio kao etno kutak, u kom bi prikazale i negovale sve značajne trenutke iz istorije Seleuša.
Selo Seleuš datira iz 14. veka i najpre je bilo naseljeno srpskim življem, a tek 1746. godine bivaju doseljeni Rumuni. U ovom mesto su bile tri kolonizacije – nakon Prvog svetskog rata, nakon Drugog svetskog rata i onda devedesetih. Jedan od značajnijih civilizacijskih trenutaka desio se 25. novembra 1898. godine kada je Seleuš dobio železničku stanicu.
Lea Radlovački
