BILA STUDENT GENERACIJE, A SAD JE TRAJNI INVALID Ruskinja je godinama jela KOMADIĆ JABUKE dnevno! Već 15 godina se bori s ANOREKSIJOM (FOTO, VIDEO)
Kristina Korjagina iz Rusije se već 15 godina bori sa anoreksijom. Njena priča je primer kako poremećaj ishrane može da utiče na život i opomena da do toga nikada ne sme da dođe.
Naime, Kristinina borba je počela nakon završetka osnovne škole, a anoreksija često pogađa uravo izuzetno uspešne učenike, što je ona i bila, i manifestuje se kao odbijanje unosa hrane i dovodi do sveopšteg fizičkog kolapsa.
Ona je nesvesno upadala upravo u takve faze baš zbog ispita i školskih testova.
Bila je đak generacije, završila je fakultet prva, ali taj uspeh je koštao zdravlja.
Anoreksija je tiho napredovala dok je ona bila posvećena učenju, a onda je kulminirala kad je bila toliko izmorena da nije mogla ni da misli o fizičkoj aktivnosti, čak i kad je završila školovanje.
Njena ishrana je podrazumevala sokove, čaj, vodu i samo komadić jabuke ili banane koji bi pojela uveče.
- Setila sam se da moram da jedem samo uveče. Od jela sam se osećala loše, imala sam osećaj da mi je mnogo bolje kada mi je prazan stomak. Znala sam da budem jako besna ako me nateraju na silu da jedem, priseća se ona, navodi Voman.ru.
Lekari su joj rekli da će umreti ako nastavi tako. Nerado govori o sebi i priznaje da još uvek nema mnogo čime da se ponosi.
- Još uvek prolazim kroz proces oporavka. Mediji preteruju kada kažu da sam potpuno oporavljena. To nije tačno. Oporavak će zahtevati mnogo vremena, a moje telo nije baš dobro prihvatilo tretmane, priznaje Kristina za Voman.ru.
Ne prestaje da se bori
Kristina radi od kuće kao asistent advokata i arbitražnog upravnika. Slobodno vreme koristi za oporavak, studiranje psihologije, čitanje i crtanje.
- Naravno, i dalje se oporavljam. Sve je teško. Trenutno nemam ništa posebno da podelim. Ne želim da budem primer. Nisam javna ličnost. Ne želim da razgovaram ili da idem na snimanja, nije mi to potrebno. Samo bih se dodatno opteretila. Sve sam prošla. Teško je, kaže ona.
Godine 2016. njena težina se spustila na 24 kilograma, a potom na 17 kg, što je bio alarmantan minimum. Naime, da bi njeno telo normalno funkcionisalo potrebno je da dostigne bar 45 kg i tek tada može da se govori o pravom oporavku.
- Neuspeh je ogroman. Sada sam trajno invalid prve kategorije. Mogu se kretati samo ograničenim rastojanjem, koristeći invalidska kolica. Kako mogu biti primer drugima? Kako mogu pružiti podršku devojkama u sličnoj situaciji? Nemam primer za to. I dalje se borim da povratim težinu. Kao što sam već rekla, moje telo odbija hranu, suprotno mojim željama, priznaje ona.
Nju čeka dug put oporavka koji zahteva ozbiljan rad na sebi, koji podrazumeva i fizičku i mentalnu podršku, a iako ne želi da bude primer, ona, na žalost, jeste motivacija mnogima koji prolaze kroz ovo teško stanje. Stoji kao upozorenje, ali istovremeno i kao neko ko se bori i ne dozvoljava da ga bolest savlada. Priznavanje problema je prvi korak ka izlečenju, a jaka volja i trud će je dovesti do cija.
