PO BEBU U UKRAJINU Rent-a-stomak ne staje uprkos ratu

- Ne postoji u Srbiji, ali postoji u Ukrajini, i tamo ćemo da idemo, kažu novinar Miroslav i profesorka Jovana M, koji godinama muče muku sa sterilitetom, jer Jovana ima trombofiliju, zbog koje ne može da iznese trudnoću.

Oni su se odlučili za jednu od čuvenijih agencija koja je posrednik između takozvanih „namenjenih roditelja“ i jedne od 50 klinika za reprodukciju u Ukrajini, prvoj zemlji u svetu u kojoj je zakonom dozvoljeno surogatstvo, i to još davne 2009.  godine. Tamo se, do rata, za takozvane namenjene roditelje rađalo skoro 2.000 mališana. Miroslav i Jovana prodali su roditeljski stan da bi skupili novac, ali ih je u nameri omeo rat. Ne mogu više da čekaju, pa sad za bebu stavljaju glavu u torbu. Vredi, kažu.

Agencija ima, naravno, više od klinika, a ovaj unosan posao, u kome, kažu, svi dobijaju, ozbiljno je ugrožen zbog krvavog sukoba koji traje već 640 dana. Dolazak parova iz inostranstva, s kojima se sklapaju ugovori, veoma je otežan, a Ukrajinke koje su “rodilje” ne smeju da napuste teritoriju, jer će samo dete rođeno na matičnom tlu moći da predaju “namenjenim roditeljima” po važećim ukrajinskim zakonima.

Prema Zakonu o surogat majčinstvu, surogat majka ima pravo da, umesto svog, upiše imena “namenjenih roditelja” i oni s tim papirima mogu da se vrate u domovinu i dete unesu u Matičnu knjigu rođenih. Ova procedura košta između 40.000 i 55.000 evra, a razlika je u garanciji. Drugim rečima, viša cena garantuje paru da će neka od surogat majki izneti trudnoću, jer ako prva ne uspe, traži se druga. Agencija, surogat majka i klinika u kojoj se radi biološki potpomognuta oplodnja potpisuju ugovor i dele novac. Da bi se sprečile zloupotrebe, surogat majka mora imati biološku decu, a prolazi i obuku, poput hranitelja.

Celokupni troškovi mnogo su veći: u njih treba ukalkulisati i putovanje na konsultacije i preglede, pa propisivanje terapije, onda dolazi aspiracija embriona, i ako sve bude kako treba, ponovni odlazak u Ukrajinu po bebu, što može potrajati i mesec dana, koliko je potrebno da se skupe papiri. Po rođenju deteta dobija se Sertifikat o rođenju deteta, a potom od naše ambasade i putni list za bebu, a ostatak je lak, kad se jednom beba i njeni novi mama i tata vrate u Srbiju.

Zašto to nisu uradili u Srbiji? Zato što od 2006. godine čekamo na Građanski zakonik: manje-više zna se kako će izgledati članovi ovog akta koji će omogućiti surogatstvo, izabrani su čak i nazivi – rodilja i namenski roditelji – samo zakona nema. U međuvremenu, kažu pravnici, jednostavno je nemoguće izvesti sličnu akciju u Srbiji,  jer član 42. Porodičnog zakona doslovce kaže da je “majka deteta žena koja ga je rodila”. I tačka.

Kada se uzme u obzir da je odnos između muškog i ženskog steriliteta otprilike 50:50, da se jedna od 5.000 žena rađa bez materice, da su mnoge žene izgubile reproduktivne organe zbog karcinoma, da su mnogi muškarci izgubili plodnost zbog sve češćeg raka testisa, jasno je da će dalji koraci ka pronatalitetnoj politici biti jedan od primarnih zadataka buduće Vlade. Neki pomaci već su načinjeni dozvoljavanjem donacije spermatozoida i jajnih ćelija i pomeranjem starosne granice za žene u postupku besplatne BMPO na 45 godina, ali to očigledno nije dovoljno.

U međuvremenu, Miroslav i Jovana polako se spremaju za put, svakog dana prateći vesti sa fronta. Jer, njihova buduća beba moraće da provede devet meseci u majčinom stomaku u Ukrajini.

A šta ćemo sa sajtom? Ništa, ugašen je, pošto su vlasnici očito shvatili da je oglašavanje radnji koje su u našoj zemlji nelegalne – kažnjiv posao. Zato će parovi i žene koje žele da ulete u “rent-a-stomak” akciju, informacije morati da potraže na ukrajinskim sajtovima. Prevod sad bar nije teško izvesti.

Ivana Radoičić