„DEZIRE” ZAPLESAO UZ URBANOVE PREDSTAVE I FILM „BACAČA SJENKI“ Potpuna perverzija

Ponekad takvo nešto – zvati predstave koje si režirao na festival koji sam uređuješ – uopšte nije smešno.  Međutim, retko ćete od koga čuti ozbiljniju kritiku takvih poteza koji se protežu već dugo u istoriji festivala koji organizuje Pozorište „Deže Kostolanji” u Subotici, jer jednostavno, te predstave jesu kvalitetne, a Urban je neko ko je u kulturi vojvođanskih Mađara, pa i mnogo šire, zaista ostavio toliko traga, da bi bez njega ovaj Festival zaista bilo teško i zamisliti.

Evo, na primer, reditelj i pedagog Sabolč Tolnai je na „Akademiji Dezire” sinoć upravo izgovorio nešto slično – da ima malo ljudi zbog kojih voli „Dezire”.  Spomenuo je i Urbana, Ivu Dimčeva, Boruta Šeparovića, sigurno bi se mogli nabrojati još mnogi vrlo, vrlo referentni evropski autori, Frljića skoro da smo zaboravili, ali Tolnai je konkretno mislio na Borisa Bakala, koji je predstavio svoj film, odnosno film „Bacača sjenki”, trupe iz Zagreba koja je u poslednjem ili najnovijem milenijumu, kako vam drago, svojim višedisciplinarnim pristupom izvođačkoj umetnosti zasenila mnoge kojima je to osnovni poziv.

Umetnička intervencija „Bacača sjenki”, ujedno i društveno angažovani projekat podizanja solidarne svesti o tome šta znači zajedničko stanovanje, grad, šta su prava i dužnosti države, podigle su ovu priču na mnogo viši nivo i film je zaista predivno svedočanstvo dvadesetogodišnje borbe za čoveka i njegov životni prostor, koji ne bi bio opterećen sitničavošću, vlastitim interesima, državnom strukturom i hijerarhijom koja je uglavnom toliko birokratizovana da i ne vidi šta se van kancelarija događa. O sve većem interesu takozvanih investitora, rušenju i novogradnji, sprezi sa strukturama na vlasti koje u tome vide samo profit, ne i urbicid,  mislim da ljudima u Novom Sadu, a vidim sada sve više i u Subotici, ne treba posebno govoriti. Možda baš zato, otkriva Bakal, jedan od projekata na kojem sada radi sa „Bacačima sjenki” i jeste nazvan „Urboglifi”.

A što se Urbana tiče, pa on se na 15. „Dezireu” predstavio isto kao svojevrstan Vitić, razigrani subotički i sarajevski reditelj.

U predstavi Pozorišta „Deže Kostolanji”,  Urban je nastavio da radi na seriji „Poetike”. Nakon „Poetike gledanja”, sada je režirao „Poetiku ćutanja”. I jedna i druga su potpuno neverbalne predstave, s tim što „Poetika gledanja” ipak ima mnogo manje govorne radnje. „Poetika ćutanja” sva se vrti oko govorne radnje, koja nije artikulisana na način jezika. Engleskog, mađarskog, srpskog… Artikulisana je na način nemuštog jezika, jezika znakova, pokreta, mumlanja, smejanja, vriska… Artikulisana je na način telesnih radnji, igre sa kostimom, rekvizitima, koji na maksimalno ozvučenoj pozornici, sa dosta reverba u tonskoj slici, prenose čak i ono kad se neko u publici zakašlje ili nasmeje.

l Bakal je predstavio film „Vitić pleše” iz projekta „Čovjek je prostor”, nastao po naslovu kultnog zagrebačkog časopisa za arhitekturu „Čovjek i prostor”. Ivan Vitić je arhitekta koji je ostao poznat po mondrijanovskim, veselim strukturama zgrada koje je projektovao posle Drugog svetskog rata, a jedna od njih je usred Zagreba početkom dvehiljaditih počela da propada u toj meri da joj je pretilo i rušenje. 

Zapravo, „Poetika ćutanja” počiva na prilično originalnoj ideji da bude muzička, na način na koji je to tišina, iako sam jednu takvu davno gledao kao omaž Džonu Kejdžu na NOMUS-u. Lično bih voleo da je i više te originalnosti, u pogledu istraživanja zvuka i zvučnosti scenskih radnji, interakcije sa publikom, međutim, predstava se izrazito razvila u to da bude politična, zbog značenja koju jedna takva tišina, predstavljena i shvaćena kao nemogućnost govora predstavlja. Ona je gotovo nasilna, a u isto vreme nežno komponovana, na momente i duhovita, kao visokoestetizovana celina, i kao takva sasvim odgovara opusu Andraša Urbana, čak i kad je on atipičan. U stvari, kad je on mnogo bliži performativnim korenima ovog reditelja.

Takođe, predstava „Totovi”, po komadu Ištvana Erkenja, mađarskog pisca iz vremena „Gvozdene zavese“, koju je Urban režirao u Sarajevskom ratnom teatru, veoma je atipična za reditelja čije su predstave najčešće veoma glasne i provokativne. „Totovi” su jedna klasična dramska predstava, komedija. Erkenj je možda manje poznat kod nas od Mrožeka, na primer, ali to je ta neka generacija i estetika pisaca koji su groteskom i satirom odgovarali na snažni represivni aparat staljinističkog socijalizma.

„Iznenađenje” je koliko takva jedna estetika i danas odgovara. Komad „Totovi“ nije široko poznat, a veoma široko polje vladajućih odnosa pokriva – poniženje i traumu spram struktura izniklih iz i na ratovima koje su potpuno potisnule sve, pa i tradicionalne, istina patrijarhalne vrednosti, da bi umesto njih nastala jedna potpuna perverzija.

Igor Burić