EVO KAKO ŠKOLE POMAŽU ĐACIMA TINEJDŽERIMA Pripremanje šestaka i sedmaka za adolescentski period
U saradnji s Kancelarijom Ujedinjenih nacija za drogu i kriminal, Ministarstvo prosvete realizovaće program „Veštine za adolescenciju” za gotovo 10.000 đaka šestog i sedmog razreda iz 180 osmoletki u Srbiji.
Osim što bi trebalo da omogući stvaranje prihvatajućeg i podržavajućeg školskog okruženja kroz otvorenu komunikaciju, cilj programa je jačanje otpornosti učenika na rizična ponašanja, uz podsticanje da odgovorno donose odluke, razvoj veština potrebnih za prevladavanje stresnih situacija, te prepoznavanje i kontrola emocija.
Za zaposlene u školama organizovana je serija obuka kako bi implementirali program na časovima odeljenske zajednice kroz radionice i diskusiju sa učenicima, a u tome im je od pomoći pripadajući priručnik.
Evaluacija programa na uzorku od više od 100 zemalja širom sveta pokazuje da program doprinosi većem samopouzdanju dece i mladih, uspešnijem ostvarivanju i negovanju odnosa sa vršnjacima i bližnjima, manjoj sklonosti ka rizičnim ponašanjima, kao i praktikovanju zdravijih stilova života.
Crna Gora je još 2015. godine započela implementaciju programa „Veštine za adolescenciju” u 17 osnovnih škola u Podgorici, Danilovgradu, Spužu, Cetinju i Nikšiću, a u njemu je učestvovalo oko 850 učenika, dok su facilitatori bili psiholozi, nastavnici predmeta biologija, zdravi stilovi – način života, građansko obrazovanje, pomoćnici direktora i koordinatori nastave. Dve godine kasnije, sprovedeno je opsežno istraživanje.
Učenici su ocenili da je program interesantan, koristan, drugačiji od drugih predmeta, da pruža mogućnost za više interakcije i izražavanje sopstvenog mišljenja, te su se, shodno tome, bolje upoznali. Takođe, naučili su da konstruktivnije rešavaju konflikte u odeljenju i sa prijateljima van škole, da ne čine ono što ne žele samo zato što vršnjačka grupa to od njih očekuje, ali i da probleme ne doživljavaju fatalistički, već kao izazove na putu sazrevanja. Potvrđuju da su ojačali samopouzdanje, razvili sposobnost prihvatanja i razumevanja različitosti i tako izašli iz ustaljenih krutih okvira, koje škola inače neguje i podržava. Skečevi su im, kažu, pomogli da bolje shvate situacije koje im se dešavaju i da adekvatnije reaguju, a kao veoma koristan deo programa naveli su učenje da razlikuju emocije od mišljenja.
Brojanje do deset je jedna od aktivnosti koja im je, dodaju, bila naročito korisna u svakodnevnom životu. Opšte mišljenje đaka koji su učestvovali u programu jeste da ga treba voditi psiholog ili pedagog škole, a ne nastavnik, ma koliko bio dobar predavač i ostvarivao dobar kontakt sa decom u okviru svog predmeta. Razlog leži u činjenici da je to osoba koja ih u svakodnevnim okolnostima ocenjuje, zbog čega pred njom imaju određenu zadršku, to jest potrebu da iznesu mišljenja i stavove koji su socijalno poželjni, a ne ono što zaista misle i osećaju.
Roditelji, pak, smatraju da se uvođenjem ovakvih programa jača vaspitna uloga škole, što je važno, budući da sadašnje generacije dece zahtevaju više veština nego što ih realno imaju očevi i majke.
Ključni izazov za prosvetne radnike bila je brojnost grupe, ocenivši da ona ne bi trebalo da ima više od 15 đaka, kao i motivisanje već opterećenih učenika za učešće u programu jednom nedeljno i to obično na poslednjem času u rasporedu. Za većinu materijala iz priručnika tvrdili su da je izuzetno dobro osmišljen i potpuno primenljiv u lokalnom kontekstu, s tim da su poželjna fina prilagođavanja kulturi, mentalitetu i uzrastu dece u pojedinim lekcijama i aktivnostima, te su predložili da se iskoriste citati iz književnih dela koja pripadaju kulturnoj baštini regiona.
S. M-ć