BICIKLOM KROZ VOJVODINU: ZMAJEVO (2) Hajnrih se posle 75 godina ponovo napio „žute vode”
Preko puta pravoslavne crkve u centru Zmajeva nalazi se česma čuvene “žute vode” (nemaju samo Bečejci “žutu vodu”) po kojoj je ovo mesto postalo nadaleko poznato. Ozidanu česmu, iz koje teče ova voda, selu je darivala Kristina Matijašević, o čemu svedoči mermerna ploča.
Nedavno je u Zmajevu posle 75 godina izbivanja boravio dr Hajnrih Verle iz Nemačke. On je u ovom selu, koje se tada zvalo Pašićevo, živeo do 1944. godine, kad je s roditeljima, kao šestogodišnjak, morao da napusti zavičaj svojih predaka, Podunavskih Nemaca.
– Bilo mi je mnogo teško kad sam na završetku Drugog svetskog rata odlazio u Nemačku, jer sam ostao bez svojih drugara, kuće i sela, koje sam neizmerno voleo. Nisam zaboravio nijedan kutak u kojem sam bio srećan. Sve ove godine lečio sam nostalgiju tako što sam supruzi, deci i unucima stalno pričao o Pašićevu. Na kraju sam ih, evo, doveo da vide gde sam rođen, a ja sam utolio želju da u svojoj 81. godini još jednom budem u svojoj prvoj porodičnoj kući! – ispričao je doktor Verle.
Sa njim su iz Karlsruea u Zmajevo došli supruga Helga, sin Mihael, snaha Ingrid i unuke Maksi i Marlena. Krenuli su na put kad su na računaru preko satelitskih snimaka “pronašli” Hajnrihovu kuću u Zmajevu, a stigli su posredstvom agencije iz Novog Sada.
– Nismo očekivali da će nas u tatinom rodnom selu bilo ko sačekati. Zato smo se veoma iznenadili kad nam je u susret pošla grupa prijatnih ljudi, koji su nam poželeli dobrodošlicu. To nam je ogrejalo srca! – rekao je sin Mihael.
Prijem za goste iz Nemačke priredili su predstavnici Mesne zajednice Zmajevo, Rajko Marjanović i Bata Botić. Emocije su preplavile dr Verlea i njegove najrođenije kad su stigli pred kuću u kojoj je Hajnrih proveo prve godine života. On je ispruženom rukom dotakao drvenu ajnfort kapiju svog detinjstva, zaplakao i poljubio je, a potom sa familijom ušao u kuću, u kojoj sada stanuje Dragan Rakić sa suprugom. Rakići su ugostili Verleove kao svoje najmilije.
Hajnrih je sa svojima šetao po dvorištu i kroz kuću, prisećajući se rasporeda prostorija i svih detalja svog nekadašnjeg doma. Istorija je učinila da bude gost u svojoj bivšoj kući, ali Hajnrih kaže da ništa nije moglo da “iseli” Pašićevo iz njegovog srca. U vreme kad je Hajnrih živeo u Pašićevu, selo se moglo pohvaliti i čuvenom termalnom banjom, od koje je ostala česma lekovite sumporne vode u centru Zmajeva. I na tom su se „izvoru” gosti iz Nemačke okrepili, a dr Verle je pride natočio flašu čuvene “žute vode” i poneo je u Karlsrue, da ga podseća na rodno selo.
U centru sela je i park, nažalost danas prilično zapušten, u kojem se nalazi impresivni spomenik borcima NOB-a. Na ploči ispod velikog kipa partizana s podignutim rukama (u jednoj je puška) stoje stihovi: “Za slobodu ja sam se bio, za slobodu veću za ljudsku sreću. Za život sa njom sam snio, u borbi ja sam pao. Za život - život sam dao!” U potpisu: Palim borcima i žrtvama fašističkog terora u Narodnoj revoluciji 1941-1945. Narod Zmajeva.
Park prirode „Jegrička” je zaštićeno područje koje se prostire i kroz selo, a na priobalju ove reke je pre sedam godina napravljena “Staza zdravlja”. Tih 90 metara uređenog prostora se nalazi u samom centru sela iza mesne zajednice i predškolske ustanove i meštanima je postala redovna trasa za šetanje. Staza je napravljena isključivo od prirodnih materijala, kako se ne bi narušavao ekosistem, a prilikom izrade se vodilo računa o očuvanju autohtonih vrsta ovog zaštićenog parka prirode i edukaciji lokalnog stanovništva o njegovom značaju.
Pored parka nalazi se veliki betonski objekat koji je potpuno napušten i devastiran. Iznad razbijenih prozora i vrata stoji natpis “Kafe-picerija Vuk”. U unutrašnjosti se još može videti razbacan inventor, pa čak I nešto dokumentacije. Zaustavljam jednog meštanina koji odmahuje rukom i kaže kako s tim objektom nema sreće i da je već dugo napušten. Priča i da je pre desetak godina selo bilo na udaru lopova, pa je gotovo svaka treća kuća bila opljačkana. Kralo se sve od kafe-aparata u lokalima do nafte iz traktora. A najbirazniji slučaj je onaj kada su jednom Zmajevčanu za vreme krsne slave ukrali – prase s ražnja.
Da nije sve tako crno, svedoči i poziv da dođem u Zmajevo na pravoslavni Badnji dan, 6. Januara, kada gotovo celo selo učestvuje u povorci na fijakerima, zaprežnim kolima, traktorima, motociklima - ko šta ima. Sve se završava ispred pravoslavne crkve paljenjem badnjaka. Dok izlazim iz sela prema Bačkom Dobrom Polju nailazim na Železničku stanicu “Zmajevo”. Stanica se renovira zajedno sa prugom, koja u deonici između Novog Sada i Subotice treba da postane “brza” kao i ona ka Beogradu.
Robert Čoban
