IZMEĐU ADAPTACIJE I DRAMATIZACIJE Igra romana

Naime, dok, sa jedne strane, preokupacija uprizorenjem romana svedoči ne samo o raznovrsnosti interesovanja autora, već i o vitalnosti repertoara pojedinih pozorišta, ona, istovremeno, ukazuje  kako na šire estetske probleme, tako i na „zanatske“ nedostatke u funkcionisanju naših profesionalnih pozorišnih mehanizama. 

Pođimo od nekoliko „istorijskih“ okolnosti. Činjenica da se naše pozorište naglašenije okreće scenskoj prezentaciji romana krajem druge decenije ovog veka svakako ima veze sa izvesnim „zamorom“ konvencionalno shvaćene „postdramske“ režije, kao i sa određenom krizom u ponudi originalnih dramskih dela (koja je najverovatnije posledica smene generacija). U takvom kontekstu, plodnost i svrsishodnost okretanja romanu kao podlozi za otvaranje novih dimenzija scenskog izraza pokazuju, 2016-e, Kokan Mladenović sa kritičko-panoramskom „Na Drini ćuprija“ Ive Andrića (Srpsko narodno pozorište), ali i Robert Lenard sa esejistički zaigranom „Famom o biciklistima“ Svetislava Basare (Ujvideki sinhaz). Talas dramatizacija  ipak, na velika vrata stupa 2019-e: pored moderno senzibilizirane vranjanske „Nečiste krvi“ Juga Đorđevića (dramatizacija Tijana Grumić), i spektakularne „Ane Karenjine“ Dejana Projkovskog, sa antologijskom Martom Bereš (Ujvideki szinhaz), sav sjaj epske hronike kao aktuelne scenske tragike pruža Lebovićev „Semper idem“ u vizuri Gorčina Stojanovića (Narodno pozorište Sombor).

Međutim, paralelno sa širenjem trenda uprizorenja romana, javljaju se  i „kratki spojevi“, koje su plod već pomenutih širih estetskih i produkcionih problema. Recimo, konfuznost naracije i likova  u „Tiho teče Misisipi“ (2021) po romanu Vladimira Tabaševića, u režiji Ivice Buljana (obojica dramatizatori) nije rezultat nedostatka rediteljske vizije, već (dramatizatorske) zablude da je stil modernog romana isto što i „postdramski“ pozorišni jezik. „Kafka mašine“ reditelja Veljka Mićunovića („adaptacija“ Kata Đarmati“, SNP, 2021), pak, kombinujući scene i motive romana „Zamak“, i „Proces“ sa biografijom autora, opterećuje inače samosvojan pozorišni jezik preobiljem „epohalnih“ značenja koja obeshrabruju gledaočev interes.

Čini se da je jedan od važnijih uzroka  nedobačenosti pojedinih scenskih uprizorenja neshvatanje specifičnosti postupka kojim se roman preobražava u novi žanr –  „partituru“ scenske iluzije. A to, očigledno, ima veze sa kod nas još prisutnim brkanjem pojmova „adaptacije“ i „dramatizacije“. Naime, dramatizacija je postupak pretvaranja dela iz narativne sfere -  koje odlikuje pripovedanje u vidu naizmeničnog iskazivanja autora i likova - u delo u kojem lica delaju kroz dijalog (uz autorove didaskalije) i koje je namenjeno izvođenju na pozornici. Adaptacija, pak, predstavlja preoblikovanje postojeće drame -promenama na planu zapleta, karaktera, stila ili žanrovskih predznaka – u novu dramsku celinu. Zanemarivanje ove razlike i njenoih uslovnosti, udruženo sa pomenutom zabludom o istovetnosti romanesknog i „postdramskog“ iskaza, najčešće vodi izneveravanju značenja romana, ali i njegove scenske ubedljivosti.

Otuda nije nimalo slučajno da se u najuspešnija aktuelna uprizorenja romanesknih svetova mogu svrstati predstave koju su ovakve zamke izbegle – ili ih, štaviše, pretvorile u prednosti. Tako, u „Očevima i ocima“ po Slobodanu Seleniću (Narodno pozorište, Beograd, 2023), dvojac Mićunović – Đarmati spaja slojevitost likova i magiju atmosfere s aktuelnom društvenom oštricom. Drugim smerom se upućuje kroz „Jevanđelje po F. M. Dostojevskom“ Jernej Lorenci (SNP, 2023), uspevajući da „dubinskim presekom“ kroz delo ovog pisca sjedini  klasičnu metafiziku sa „karuselom patnje“ današnjeg sveta. Najzad, još dva „novosadska bisera“ ubedljivo dokazuju plodotvornost „romaneskne“ orijentacije: „Mefisto“ po Hajnrihu Manu u režiji Borisa Liješevića (Ujvideki szinhaz, 2021), nemilosrdna vivisekcija glume kao mesta „igre moći“, i „Što na podu spavaš“ Kokana Mladenovića po romanu Darka Cvijetića (2022), svojevrsno dramsko poniranje u kojem ratna hronika postaje podloga za preispitivanje (današnje) istine o autorima i publici pođednako.

Svetislav Jovanov