INTERVJU: MOHAMED REZA MORTAZAVI, UMETNIK NA DEFU I TOMBAKU Moj dom je u meni samom

Njegovo unutrašnje biće teži da ostvari celovitost, te potpuni mir i sklad, a na tom putu saveznik je muzika, kao savršeni, apstraktni jezik za onu najintimniju komunikaciju – sa samim sobom. Traganje za balansom u sebi uvezano je sa procesom ostvarivanja saglasja sa okruženjem, vodeći tako ka dostizanju potpunog jedinstva, bez granica i podela.

Ovakav, mortazavijevski doživljaj sveta, u kom dubokoumnost i produhovljenost ne znače i religioznost, reflektuje se na samu muziku, koja prevazilazi sve znane okvire, matrice i očekivanja. U tom smislu, tradicionalne udaraljke sa prostora Bliskog istoka – def i tombak – jesu nešto što je Mortazaviju sudbina dodelila kao moguća sredstva za ispoljavanje titraja njegove duše i uma. Def i tombak ili nešto sasvim drugo, treće, peto – svejedno je. Bilo koji instrument bi srastao i sjedinio se sa ovim umetnikom i čovekom istančanog senzibiliteta, jer se on ne bavi samim instrumentom i njegovim mogućnostima i ograničenjima, već Muzikom. I sobom.

Mortazavi (Mohammad Reza Mortazavi) rođen je 1979. u Isfahanu, Iran, ali već dugi niz godina živi u Nemačkoj, gde radi, stvara i nastupa, i odakle često putuje u raznim pravcima, držeći koncerte, predavanja, masterklasove i radionice. Ponekad stigne da se opusti i prepusti, a priča se da voli da je pored vode... Veoma je uzbudljivo slušati ga kada nastupa sam, ali je zanimljiva i svaka saradnja – jednokratna ili dugotrajna. Njegova diskografija, pak, obuhvata čak deset solo-albuma, objavljenih u periodu od dvadesetak godina.

Publika u Srbiji voli i prati Mortazavijev rad, dolazeći očarana i radoznala na svaki njegov nastup, a bilo ih je do sada nekoliko: u Beogradu i Malom Iđošu, kao i u Novom Sadu, gde je poslednji put gostovao pre punih pet godina, a sutra uveče će nastupiti na Nomusu. U međuvremenu je objavio dva izvanredna albuma, koja svakako treba slušati, bez obzira na činjenicu da je ovaj nesputani umetnik, sasvim očekivano, nezainteresovan za klasične koncertne promocije svojih izdanja, pa čak ni ovih novijih:

– „Žudim za tim da u Srbiji odsviram mnogo novih kompozicija koje još nisu objavljene i jako se radujem tome!”

Zaista je Mortazavi naglašeno plodan svirač, kompozitor i improvizator, za koga ne postoje ni žanrovske granice i odrednice, zbog čega njegovo ime nalazimo u programima sasvim raznorodnih manifestacija – festivala klasične, eksperimentalne muzike, muzike sveta itd. Mortazavijevo beskrajno nadahnuće čini se da pokreću neki duboko emotivni trenuci ili momenti ispunjeni naročitom, katkad i jednostavnom lepotom.

 Kako biste opisali tu povezanost između inspirativnog trenutka i početka komponovanja, improvizovanja, sviranja nečeg novog? Da li je taj proces uvek povezan sa nečim „spolja” što se reflektuje na vaše „unutra”?

– Kada sviram sam i samo za sebe, uzbuđen sam i inspirisan zvukom, osećajući sopstveno pulsiranje, a kada sam sa publikom, onda upijam tu percepciju ljudi u datom trenutku, sjedinjujem se sa njima i kao da zajedno sa publikom entuzijastično slušam koncert. Kroz ravnotežu postignutu između koncentracije i prepuštanja, ja stičem osećaj da sam do kraja ostvario svoje muzičko putovanje. Tada se moje Ja i okruženje spajaju i postaju Jedno.

 Kada čovek uđe u fazu sredovečnosti, obično se javi potreba za povezivanjem sa prošlošću, detinjstvom, odrastanjem i naslaganim uspomenama. Vaša poslednja dva albuma – Ritme Jaavdanegi i Prisma, objavljena upravo u prvim godinama vaše pete decenije života, bazirana su na takvim osećanjima, a u slučaju albuma Prisma, čak i na konkretnim zvučnim predmetima iz detinjstva. Kako doživljavate spajanje sa minulim vremenima iz sopstvenog života?

– Za mene, prošlost je san. I svi ti trenuci iz prošlosti u jednom trenutku postaju san. Kada razmišljam o svojoj prošlosti, postaje mi jasno i gotovo opipljivo da je od samog početka muzika bila moj istinski učitelj. Imam utisak da sam još tada, u detinjstvu postao vernik (nereligiozni), upravo kroz muziku i iskustva koja su sa njom povezana. Kao dete sam bio toliko fokusiran na muziku i to me je tako inspirisalo i razvijalo da sam ubrzo došao i do spoznaje da se muzika ne zadržava na bubnju, ne ostaje u granicama tog jednog instrumenta, već izlazi iz bubnja.

Danas na Nomusu

Večerašnji program Novosadskih muzičkih svečanosti biće u znaku Kamernog ansambla Nomusa. Vrhunski ovdašnji umetnici: pijanistkinja Rita Kinka, flautistkinja Laura Levai Aksin, oboistkinja Sanja Romić, klarinetista Aleksandar Tasić, fagotista Nemanja Mihailović i hornista Nikola Ćirić izvešće u Sinagogi Simfonijsku poemu Riharda Štrausa „Til Olijenšpigel” za duvački kvintet i klavir, kao i Sekstet Matis, delo savremenog ruskog kompozitora Andreja Rubcova. Koncert počinje u 20 časova.

M. S.

 Iran i Nemačka su dve udaljene tačke – u pogledu društva, politike, kulture, životnog stila itd. Vi ste prvu polovinu dosadašnjeg života proveli u Iranu, a drugu u Nemačkoj. Šta bi neko ko teži univerzalnosti, svetu bez granica i povezanosti svih ljudi na planeti, rekao da jeste njegov pravi dom?

– Moj dom je u meni samom. Verujem da ako je čovek na putu ostvarivanja mira sa samim sobom, onda dom za njega može biti bilo gde. Smatram da sve ovo što smo mi jeste jedan sistem, koji ima smisao i balans. Ko zna zašto je mene sudbina dovela u Nemačku? Ja ne znam, ali znam da, kao i sve drugo, i za to postoji razlog.”

 Da li su razvoj i otkrivanje novih tehnika sviranja defa i tombaka, te stvaranje sopstvenog sviračkog stila, nešto čemu ste svesno težili i na čemu ste istraživački radili ili je sve to teklo prirodno, kroz predavanje muzici?

– Nove sviračke tehnike rođene su iz mojih spoznaja i zanosa. Budući da verujem da granica ne postoji, tehnike su se do sada i razvile upravo na bazi takvog uverenja.

 Kako je došlo do toga da oslobodite svoj glas i to, gotovo simbolično, baš u numeri „Relief” na albumu Prisma? Šta je podstaklo njegovo uplitanje u perkusivni muzički tok?

– U vreme kada sam snimao album Prisma, prolazio sam kroz veliku životnu buru i emotivna talasanja, a prilikom osmišljavanja same kompozicije Relief, unutrašnji glas je bio toliko glasan da je dobio oblik pevanja i tako postao čujan.

 Do sada ste ostvarili razne saradnje. Ipak, ostavljate utisak nekoga ko najviše uživa i najbolje se prepusti magiji muzike dok svira sam. Na koji način postižete dobro zajedništvo sa nekim muzičarem? Šta je ono što taj muzičar treba da poseduje?

– Kroz razna iskustva koja sam od detinjstva sticao sa drugim muzičarima, naučio sam da na zajedničko muziciranje utiču brojni faktori. Prvi je da su oba ili više muzičara zagrejani za saradnju i da vole i cene muziku onog drugog. Druga važna stvar jeste to da muziciranje zaista treba da bude zajedničko, da bude jedna uzajamna aktivnost, a pravi timski duh se razvija onda kada muzičari ne traže podršku jedni od drugih, nego se, jednostavno, prepuštaju muzici. Tada su svi slobodni, vole se i uživaju jedni u drugima, a tako nastaju i prelepa, nova muzička dela i trenuci. Takođe, kada sviram sam za publiku, ja to zapravo ni ne doživljavam kao solo-nastup, već kao muziciranje ostvareno u interakciji sa publikom.

 Na koji način gradite odnos sa publikom, kao neko ko deluje da je tokom nastupa potpuno uronjen u svoje muziciranje, uvučen u svoj trans i utopljen u sopstveni obred?

– Svaka osoba u publici ima svoju vlastitu percepciju i čitav svet u sebi. Ravnoteža i trans nastaju kada se koncentracija i prepuštanje spoje u jednoj tački. U takvom stanju, svesno i iskreno nadahnuto, ja najpre sviram osnovnu kompoziciju i ritam i polako počinjem da osećam na koji način treba da se povežem sa tako različitim energijama i dođem sa njima u ravnotežu. Tada, na tom zajedničkom putovanju sa publikom, dolazi do promena na mnogo nivoa, a granica između scene i publike prestaje da postoji.

Marija Vitas