MILIONER IZ BLATA KOJI NEMA PRAZAN HOD Mladi pisac Meti Kamberi: BIO SAM BAČEN i ja sam se borio!

Meti je rođen 2000. godine u Nišu, u siromašnoj romskoj porodici, ali odnedavno živi u Zrenjaninu. Ovde je upoznao suprugu Simonu, s kojom se venčao u julu pred zrenjaninskim matičarem i sa kojom čeka bebu. Kao dete, vreme je provodio sa bratom na ulicama Niša i prosio. Pošto ga je majka ostavila, a oca nikada nije ni upoznao, promenio je tri hraniteljske porodice do svoje dvanaeste godine, posle čega je smešten u Dom za nezbrinutu decu.

Kada je postao punoletan, napustio je dom, počeo je da radi na građevini i da se snalazi uz pomoć prijatelja. Ujedno je i pisao jer je, kako kaže, oduvek želeo da se bavi umetnošću. A onda je svetlost dana ugledao njegov prvi autobiografski roman „Grad bola“, posvećen deci bez roditeljskog staranja, koji je izazvao ogromnu pažwnju domaće javnosti. Toliku da je doživeo čak deset izdanja i bio nominovan za NIN-ovu nagradu za 2020. godinu.

Usledio je drugi roman „Grad greha“, kao nastavak prvog, u kom autor kroz tešku i jako emotivnu priču objašnjava kako se iz siromašne romske porodice prevazilaze prepreke uz konstantnu borbu za opstanak. Njegova treća knjiga „Valcer odbačenih“ donosi svežinu i jedinstvenost - priču o momku večito rastrzanom između krajnosti svoga bića, koja počinje sasvim obično, a završava se pomalo neobično. Poslednja knjiga „Diši dok te ima“ je zbirka koja sadrži 70 pesama u slobodnom stihu.

– Nemam prazan hod, tako bi glasio drugi opis mene u tri reči – priča za „Dnevnik“ Meti Kamberi, koji nas je ugostio u stanu u Zrenjaninu. – Pisanje je za mene neka vrsta katarze. Tako čistim sebe i svoju dušu. Imam potrebu da konstantno stvaram nešto, makar da napišem pesmu dok se vozim autobusom. Kao što moram da jedem, tako moram i da pišem.

Pitamo ga da li će, posle svega što je proživeo, doći trenutak kada će napisati knjigu „Grad sreće“ ili „Grad ljubavi“.

– Kada sam srećan, tada ne pišem. Te lepe trenutke delim sa svojim najbližima, suprugom, prijateljima... Pišem socijalne drame i sve moje knjige su zasnovane na ljubavi, smrti i životu. Mislim da umetnost ne bi bila to što jeste bez bola i patnje. Ne možeš da stvaraš ako si živeo u svili i kadifi. Naravno, ima dobrih pisaca koji su bili bogati, ali su i oni bežali iz svog komfora...

Za razliku od prva dva romana, koja su autobiografska, kod trećeg nije naglasio da li je priča istinita ili ne.

– To ostavljam čitaocima knjige „Valcer odbačenih“ da presude sami. Kroz tu priču sam im postavio pitanje da li cilj opravdava sredstvo, jer ja nemam jasan odgovor na njega. Jedino znam da postoji nešto što se zove čast i moral i čega bi svi trebalo da se držimo...

Nakon tri romana, Meti se oprobao i u ulozi pesnika, u kojoj je, sa malo reči, ispričao neke svoje nove priče. Veruje da u zbirci „Diši dok te ima“ postoji „materijal“ da probudi emocije kod svakog čitaoca.

– Ima svega. Pesme su realistične, u njima se mogu pronaći obični ljudi...

On će 29. novembra napuniti tek 23 godine. A za te 23 godine, reklo bi se, proživeo je nešto što neko ne bi ni za tri života.

– Isprva sam bio bačen i ja sam se borio. Svaki ožiljak u meni priča neku svoju priču. Okrenuo sam se umetnosti, jer me je ona lečila. Naglo sam sazreo u Domu za nezbrinutu decu. Tamo se zapitaš gde ćeš kada izađeš. U domu sam se probudio. Tada još nisam bio zreo, ali sam bio budan. Počeo sam da čitam knjige koje bi me u nekom smislu prosvetlile i pomogle da lakše shvatim realnost. Svaka knjiga je jedan život. Kada je pročitaš, ti si zapravo proživeo jedan život...

Meti je svoj prvi roman pisao osam meseci, i to u jako teškim uslovima, ali verujući da će imati promociju knjige i da će biti uspešna. A upravo je vera nešto što ga je pratilo kroz život. U junu ove godine se krstio u pravoslavnoj crkvi i dobio kršteno ime Matej.

– Verujem u Boga, ali je pitanje da li on veruje u mene i u nas. Nije samo pitanje da li veruješ u Boga, već da li veruješ njemu. Čovek treba da veruje ne samo u Boga, već i u sebe. Bog je u nama. Bog ti je dao svest, a ti treba da gradiš, da stvaraš...

A Meti i dalje stvara. Trenutno radi na jednom velikom projektu, ističe da nije sam u njemu, ali za sada ne želi da otkriva detalje. Nada se da će uskoro uroditi plodom i da će ugledati svetlost dana. Do tada, živi na relaciji Zrewnjanin – Beograd, gde po potrebi odlazi zbog obaveza. I uživa u mirnom porodičnom životu u banatskom gradu.

– Čuo sam za Zrenjanin i ranije, ali nikada pre nisam bio u njemu. Miran je grad, nema buke i u njemu je sporiji život nego u Beogradu. Prošetam po gradu, kada mi obaveze to dozvole. Još nisam stigao da odem u Gradsku narodnu biblioteku, Narodno pozorište i bioskop, ali planiram i to da učinim. Grad mi je lep jer je u njemu supruga koju volim. Moj rodni Niš mi nije lep, pošto me za njega vezuju mnoge ružne uspomene. Ne boli grad, bole ljudi u njemu...

Željko Balaban