PREČANSKA LEKSIKA Frajla – dama ili cvećka

Frajla je jedna od najlepših i posebno biranih reči za ženu, mladu ili manje mladu, a korišćena i upotrebljavana u takozvano doba građanskog društva kod nas. U periodu dok smo čekali komunizam i bili u socijalizmu taj izraz je, kao i mnogi drugi, zamenjen rečju drugarica. Ne znam da li je zvanično bilo zabranjeno nekome se obraćati s frajla Marija ili Mirjana, ali se tako nešto zaista retko moglo čuti. Baš kao i sad, kada ne postoje nikakve prepreke da se vladaš tako fino. Jednostavno, generacije koje su poznavale prave frajle su nestale, njihovim naslednicima reč frajla nije ostala ni u ušima ni u rečniku, ali to ne znači da nema i – frajli.

Reč frajla, kao i reč frajlica, pozajmili smo iz nemačkog jezika, gde se za udatu ženu kaže frau (Marija, Karla ili Gabrijela kao u „Pop Ćiri i pop Spiri”), a za devojku, neudatu mladu ženu - frojlajn. Na srpskom bi, dakle, to bile gospođe, gospoje, odnosno gospođice, gospojice, curice. No, nismo samo mi ukrali frajle i frajlice iz nemačkog, razumeju te reči i svi drugi na ovim prostorima, s tim što Slovaci još dugačije tepaju pa kažu – frajeročka, dok Mađari imaju svoje prevode pa kažu kišlanj za mladu devojku ili kišasonj, a za udatu samo asonj. Kod Španaca bi frajla bila dona, kod Italijana sinjora (signora), kod Engleza je mis i misis, mada Amerikanci sada koriste i izraz misi za damu za koju nisu sigurni da li je (trenutno) udata. Mi takve ženske persone nežno zovemo – raspuštenice.

Prave frajle su uvek bile poštovane i cenjene jer se podrazumevalo da se tako i ponašaju, oblače, ophode s drugima. Kao što priliči da se vladaju gospođice i gospođe. Dobro, bilo je i ima i spinovanja ove reči na drugu stranu medalje pa se govorilo za usedelice da su stare frajle ili matore frajle, a neki lovci su tako čak i zvali svoje omiljene kere ptičarke.

Popularni muzički sastav „Frajle” je baš dobro izabrao ime ili prilagodio imidž imenu. Što bi rekli Stari Latini Nomen est omen, pa su „Frajle” prave frajle, dakle nešto posebno, nezaobilazno, dopadljivo, bleštavo i sjajno, ali i pomalo tajanstveno, obećavajuće ali ipak na distanci. Takvoj da svaku rečenicu moraš da počneš s „Izvini, frajlice ta i ta”. Sticajem okolnosti, jedna od „Frajli” meni je daleka daleka rođaka, što ona, naravno, ne zna, a nadam se da joj neće smetati u karijeri. To je Nataša Mihajlović, izdanak čuvene porodice Mihajlović iz Sremske Kamenice, čiji se pradeda oženio sestrom moje babe pa sam tako ja imao sreću da idem dva puta u berbu grožđa na Paragovo u njihove rodne i nepregledne vinograde, a što je još važnije, taj deda Pera i njegov sin Bade držali su čuvenu kafanu „Riparija”, zvanu tako po jednoj vrsti vitis vinifere, vinove loze, najvažnije vinjage na svetu. Dakle, Nataša je plemeniti izdanak, takoreći.

Kad smo kod Srema, svi znaju onu strofu bećarca „Neko vole frajlicu, neko vole frajlu, a ja volem Sremicu, debelu pa malu”. Posle ide ono o buretu i rogozu, žustro i veselo. Sremački, kako i treba.

Nisu samo lepe žene i devojke zvane frajlama. To je ime i jednog cveta, sve ređeg, a nekada jako raširenog kod nas. Naravno, zove se noćna frajla ili mirisavka. Nije gizdava danju, ali kad zađe sunce, dolazi njeno doba dana, pardon noći, kao što joj samo ime kaže. Na starogrčkom hesperis znači veče pa bi prevod bio nekako kao „majka večeri”. Baš tako je i zovu na engleskom, ali kažu i da je to ljubičica iz Damaska. Inače je iz familije mustarda, senfova. Sejana je nekad gotovo ispred svake kuće, u malim lejama, pa bi svako ko uveče prođe od krajem maja do jula, kad ga omami fini i slatkast miris, mogao zamisliti udavaču koja je proletos sejala to sitno seme a sad spava slatkim snom. Tu tako blizu, odmah iza prozora i firangi. Sama, kako se o frajlicama obično misli.

Pavle Malešev