REZON: Nijedan Srbin koji se obradovao pismu protiv Srbije ne želi dobro Srbiji
Nijedan Srbin koji se obradovao pismu pedesetak američkih kongresmena i evropskih poslanika protiv Srbije, ne želi dobro Srbiji. Ima ih mnogo. Jedva su dočekali. Mada se uzaludno raduju. Prvo, radost zasnovana na negativnom je goli resantiman. Drugo, pismo predstavlja dobro poznatu strategiju ucena. Pismo reprezentuje 200 godina staru doktrinu da će Srbija, ako ne sledi interese Zapada, čak i kad je to direktno protiv njenih interesa, u interesu Rusije izazvati sukob na Balkanu. To je izuzetno besmislena tvrdnja, koje bi se danas postideo i Meternih. Njeno uporište u razumu jednako je tvrdnji da je zemlja ravna ploča i da sudbinu zemlje određuju ljudi gušteri.
Pismo je samo po sebi beznačajno. Potpisalo ga je manje od jedan odsto ukupnog broja poslanika iz navedenih zemalja. Bitnim ga čine redakcije čiji se vlasnici nalaze u Londonu i Vašingtonu. I stranke koje se nadaju da će im takva pisma pomoći da zavladaju Srbijom. To što političari čijem se pismu radudu podržavaju nezavisnost Kosova i Kurtija, nije im od velike važnosti.
Osim što predstavlja gomilu proizvoljnosti, pismo je najobičniji spin koji služi kao dimna zavesa za još otvoreniju podršku Zapada Kurtiju. Ne mislim da Rusija Srbiji želi bilo šta drugo, nego što joj žele zapadne zemlje. Ali, bez obzira na njene imperijalne interese, pošteno je da proverimo koliko puta nas je bombardovala Moskva, a koliko puta zapadne sile? Fer je da ispitamo koliko miliona Srba je poginulo zbog Rusije i da li bi nam prekid odnosa s Moskvom vratio Kosovo? Da li bi nam to pomoglo da anuliramo sve zdravstvene posledice od NATO bombardovanja? Da li bi naši đaci, kada bi znali samo ono znaju američka deca, bili bolji ljudi? Da li bi srpski patriotizam bio prihvatljiviji od vidovdanske etike kad bi bio verifikovan kroz bespogovorno prihvatanje zapadnih aršina pravde i čovečnosti? Kad bismo umesto o Dostojevskom učili o Stivenu Kingu da li bismo bili prihvaćeni kao kosmopolite? Kada bi svi Srbi snimali loše kopije holivudskih filmova, kao Bjelogrlić i Dragojević, da li bismo prestali da budemo zatucano balkansko pleme?
Jesmo li na Kosovu 1389, i kasnije, ginuli za Ruse, ili smo stradali da bi u Beču mogli nesmetano da uživaju u dvorskim spletkama? Jesmo li 1689. na nagovor Rusa ili Austrije napali Turke na Kosovu? I jesmo li posle toga pod Čarnojevićem i Šakabentom zbog Rusa ili Austrije bežali u Vojvodinu? Jesmo li imanja u Vojvodini dobijali da bi branili carsku Rusiju, ili carsku Austriju? Jesu li se Karađorđevići i Obrenovići obogatili trgujući su Rusima ili s Austrijom? Da li je to što smo od 1952. godine generale slali da se obučavaju u NATO-u, imalo ikakvu korist za nas 1999. godine, kad su nas ubijale NATO bombe?
Autori pisma tvrde da Zapad ne uspeva da zaštiti Kosovo od srpske i ruske agresije. Kažu da je Kosovo suverena i funkcionalna demokratija. Besmislice bez premca. Na Kosovu Kurti maltretira Srbe, a ne obrnuto. Ako je suvereno, zašto mu treba priznanje Srbije? Ako je suvereno zašto mu to odriče većina članica UN? Da li se suverena demokratija meri brojem siromašnih građana, ili brojem uhapšenih Srba? Da li je evropska verzija aparthejda, kojom se Srbima ogranačavaju osnovne ljudske slobode i prava, demokratija po meri potpisnika pisma? Pitam se kako bi potpisnici reagovali kad bi, na primer Limburg odučio da ne bude sastavni deo Holandije? Kada bi Severna Irska, rekla zbogom Londonu? Kada bi Havaji, zatražili da posle 64 godine druženja, izađu iz sastava SAD?
U pismu se traži i da se prestane s podržavanjem politike koja je usredsređena na Beograd. Ništa novo. Na sličan način o Srbima je razmišljao, govorio, pisao i radio na njihovoj satanizaciji lord Dejvid Oven. On je u svojoj knjizi „Balkanska odiseja“ Srbe nazvao lažovima i prevarantima, koji su zaslužili sve što im se događa. Oven je išao čak dotle da je osporavao i srpski doprinos pobedi nad fašizmom u Drugom svetskom ratu.
- Istorija na Balkanu ukazuje na tradiciju spremnosti da se sporovi rešavaju posezanjem za oružjem i prihvatanjem nasilnog, ili čak dogovorenog preseljenja stanovništva kao posledice rata - kaže Oven.
Isto kao i on, autori pisma kažu da „međunarodna zajednica mora da uči iz naše prošlosti”. Sve dok ih na to nisu podstakli stranci, balkanski narodi nisu međusobno vodili nijedan rat. Srbi su se uglavnom međusobno otimali za presto, ali je međusobno sukobljavanje rezultat ostvarivanja interesa velikih sila.
Pismo traži ravnopravan tretman srpske i albanske strane. Podržavam, i pozivam se na istinite činjenice suprotne neistinama navedenim u pismu. Srbi su ispunili sve dogovore, a kosovski Albanci nijedan. Ne sprovode Srbi nasilje nad Albacima, nego obrnuto. I kada traže ravnopravan tretman, onda treba da pozovu svog piona Kurtija i saopšte mu da treba da formira Zajednicu srpskih opština. Da treba da prestane da šikanira nedužno sprsko stanovništvo.
Pitam se gde pronalaze inspiraciju za ovakva štiva? Jesu li zabranu prava na drugačije mišljenje našli kod Spinoze? Ili kod Dekarta? Ili su im put u jednoumlje pokazali Lok, Hjum, Mil, ili Monteskje? Možda su isključivost i nadmenost zapadne nadrase našli kod Hegela, Horkhajmera, Adorna, Habermasa ili Gadamera? Zašto mislite da mi verujemo da Kurti samostalno sprovodi svoju nasilničku politiku? Zašto verujete da mi mislimo da je njegovo neslaganje plod njegove neposlušnosti? Da je u pitanju isključivo lični afekt neuravnoteženog uma? Nemojte nas potcenjivati. Nemojte potecenjivati naše građane. Više od 80 odsto Srba zna da je njegova samovolja maska.
No, nikog ne treba da čude albanski lobisti, žiranti kosovske secesije, njima je to posao. Iskreno, ne čude me ni beogradski političari, koji tvrde isto što i Kurtijevi lobisti. Pritom, ne sporim im da vole Srbiju. Samo je vole na neki čudan, razumu nepoznat način. Miljković bi rekao - pesme im nemaju ni pameti ni žara.
Po čemu je čin vrhunskog patriotizma kad političari i stranke otvoreno traže da im stranci pomognu da dođu na vlast? Lično, nemam takav uvid u patriotizam. Nijedan čovek koji drži do dobrobiti sopstvenog naroda, ne može s radošću odobravati akcije drugih država koje su štetne za njegov narod. I njegovu državu. Pritom ne merim patriotizam brojem oštrih reči protiv drugih, ili protiv sopstvene države i naroda. Patriotizam nije plakat. Niti ružna reč. Ili osećanje. Patriotizam nije ni metafizička kategorija. Patriotizam je logički pristup stvarnosti, po kojem sebi i svom narodu želiš, uzdajući se u sebe, svoje resurse i svoje snage, da živi bolje, u miru i slozi, s nastojanjem da se onemogući bilo kakvo nametanje interesa drugih država. Patriotizam se ogleda u originalnom doprinosu svetskoj kulturi. Svetskoj nauci. Sportu. Poštenju.
Kad se sve zbroji nije teško pogoditi kako bi izgledala Srbija po meri opozicije. Nastavilo bi se njeno sakupljanje. I po širini i po dužini. Tamo gde se stalo 2012. godine. Odmah bi prekinuli s jačanjem vojske. S tim da njihov antimilitarizam nije skopčan s razumom, već s lošom namerom. Međunarodna zajednica ne može da sačuva ništa što država nije u stanju da sačuva sopstvenom snagom. Zato su vojsku temeljno i samopregorno uništavali 12 godina.
Mada jeste usmereno protiv Srbije, pismo je zapravo pogubno po opoziciju, jer obelodanjuje da su sve njihove tvrdnje o Vučićevoj lošoj kosovskoj politici apsolutna laž, i da Vučić i SNS jedini istinski brane Kosovo. Jer, da je kojim slučajem tačna ijedna reč koju o Vučićevoj kosovskoj politici izgovara i leva i desna opozicija pisma ne bi bilo.
Kad se sve zbroji, pismo ima tri svrhe. Da legalizuje Kurtijevo nasilje. Da prisilno pokuša da izdejstvuje dodelu treće frekvencije Novoj S ili N1. I, da Vučića odvrati od raspisivanja prevremenih parlamentarnih izbora i time spreči debakl opozicije.
Milorad Bojović
Autor je stručnjak za odnose s javnošću i narodni poslanik