Ana Konstantinović, rediteljka: Putevi heroja

Ovaj ekološki ominbus objedinjuje priče i podvige 12 ljudi iz šest evropskih zemalja, pokazujući da lični postupci, ma koliko se nekad činili malim i nevidljivim, zapravo mogu napraviti značajan efekat. Film je realizovan u produkciji umetničkog kolektiva „Eho animato”, a uz Anu Konstantinović, autorsku ekipu čine i Tamara Baračkov (scenaristkinja), Milovan Ilić (direktor fotografije), Marija Kovačina (montažerka) i Željko Maksimović (asistent rediteljke).

- Iz jednog većeg broja od pedesetak ljudi s kojima smo razgovarali izabrali smo ovih 12 i nekako smo imali sreće da među njima ne bude protagonista „teških kao tuč“.  Svi su bili i inspirativni i zanimljivi i radili su neke veoma konkretne stvari, a istovremeno i topli, srdačni, otvoreni za komunikaciju, i bez zadrške su nam se posvetili – otkriva za „Dnevnik” Ana Konstantinović. – Budući da je film, osim u Srbiji, sniman i u Italiji, Grčkoj, BiH, Severnoj Makedoniji, Sloveniji, zahvaljujući podršci „Kreativne Evrope“ uspeli smo da sve produkcijski pokrijemo, a imali smo i veliku podršku lokalnih partnera, koji su nam u nekoj meri pomagali i u pronalaženju tih protagonista, budući da bolje poznaju lokalni teren. Ali mi smo svakako morali da se dobro pripremimo za svakog protagonisti, da kroz dodatne dubinske intervjue zaokružimo njihove priče i prepoznamo šta je to što bi ih na najbolji način ilustrovalo.   

 Kako je uopšte došlo do toga da se Eho animato, kolektiv posvećen istražanju izvođačkih umetnosti i multimedijalnih praksa, upusti u avanturu zvanu  „Putevi heroja“?

- Sa „Putevima heroja“ smo počeli zaista nepretenciozno već zbog same činjenice da smo mi pre svega pozorišni kolektiv a ja sam pozorišna rediteljka. I ovo je bio moj prvi susret sa filmom, ako ne računam multimediju u teatru. Tako da, kao što često biva, kada najmanje očekuješ, ispadne mnogo bolje nego u onim situacijama kada mnogo više i očekuješ i ulažeš. I iskreno, malo jesmo iznenađeni činjenicom da je film super prihvaćen, čak i u drugim zemljama, budući da je u pitanju međunarodni projekat. Recepcija jeste prilično različita, u zavisnosti od ekološkog stanja u svakoj od tih dražava, ali opet su „Putevi heroja“ svuda nekako naišli na dobre ocene. Valjda se ljudima dopadne taj momenat što u filmu ipak na kraju prevladava određeni optimizam i da postoji neka vrsta nade, koliko god da je ona varljiva. Ali pretpostavljam da gledaocima u nekom trenutku znači da vide odrđenu motivaciju i da im je zato film prijemčiv. Dobili smo sad pozive na još neke festivale ne samo u Srbiji, nego i u Severnoj Makedoniji, Italiji... Čak nam se ponekad čini da film prolazi pored nas i ide svojim putem. I to je super...

 Šta je presudilo da iz jednog medija kročite u drugi i da temu kojoj ste možda mogli da se posvetite i u pozorištu ipak obradite kroz dokumentarni film?

- Najpre, u samom našem pozorišnom izrazu multimedija je itetako prisutna. Video je meni postao veoma drag i mogućnosti koje on pruža i u teatru, i inače, neverovatne su. Drugo, video izraz je ipak mnogo prijemčiviji, prohodniji od teatarskog. Naime, kada smo ušli u ovaj projekat, tema od samog početka jeste bila ekologija, ali smo shvatili da nas najviše zanimaju „mali ljudi“ koji nešto pokušavaju, trude se, žrtvuju, a prilično su nevidljivi. I razmišljali smo o tome da bi od toga mogla da se napravi dokumentarna predstava, ali smo shvatili da na taj način ne bismo uspeli da dobijemo potrebnu širinu i ostvarimo željeni efekat.  Stoga su u sledećem koraju „Putevi heroja“ zamišljeni kao omnibus od 12 kratkih video radova. Planirali smo da ih „gurnemo“ kroz društevene mreže, jer smo procenili da ćemo tako mnogo lakše dospeti do pretpostavljene ciljne grupe nego kroz predstavu na koju ipak mora da se dođe, gde god da je izveli. Jednostavno, to je realnost današnjice: video gledamo u autobusu, na poslu, dok sedimo u kafiću... i on lako može da uplovi u naše živote i utiče na naše razmišljanje. Tome treba dodati i činjenicu da smo hteli da otvorimo priče u različitim zemljama, što je, znamo, produkcijiski teško realizovati u teatru. Na kraju, budući da je negde krajnji naš cilj bio da motivišemo ljude, da koliko god mogu promene nešto u svojim životima, ili bar misle o tome, film je ispao kao rešenje kroz koje ćemo na najdirektniji način to moći da ostvarimo.

 Nedavno ste završili i umetnički doktorat na temu multimedije. Koliko je za vas u tom korišćenju različitih izraza i elemenata važan pristup koji je Sterija opisao rečima: sve sos mera?

- Mera jeste važna kod tih hibridnih formi, ali kada se poseže za različitim formatima, najvažniji su zapravo odnosi među elementima koji se koriste, kako se oni uklapaju jedni s drugima. Jednostavno, ne postoji u nekoj pozorišnoj predstavi, recimo, video za sebe i po sebi, jer onda će pojesti sve ostalo, i glumce, i pokret, zvuk, prostor... Nužno je prisustvo što većeg broja poveznica, komunikacionih niti, budući da tek onda dobijate neku smislenu strukturu s kojom se posmatrač može saživeti a ne da imate osećaj prisustva stranog tela. Dakle, nije suština u tome da se video „upotrebljava“ u predstavi, već on mora biti njen prirodan deo koji će intereagovati sa ostalim elementima. Zapravo govorimo o tome da sve te različite elemente treba tretirati kao posebne, samosvojne likove: koliko je glumac lik za sebe, toliko je to i video i scenografija i kostim i muzika... i svi oni moraju imati neke svoje tokove i odnose koji ulaze jedan u drugi i prepliću se.

 Koliko je vama kao primarno pozorišnoj rediteljki bio problem da se krećete u koordinatnom sistemu karakterističnom za dokumentarni film?

- Iako sama nisam imala iskustva na filmu, scenaristkinja Tamara Baračkov, direktor fotografije Milovan Ilić i montažerka Marija Kovačina jesu i često su morali da me podržavaju, jer priznajem da sam znala da se zapitam – šta u stvari reditelj dokumentarnog filma radi (smeh)... Zapravo mi u pojedinim trenucima, pogovo na početku, jeste delovalo da je moja uloga mnogo manja nego u pozorištu. Pa dobro, izabereš zanimljivu priču, efektnog protagonistu, uključiš kameru, pustiš ga da radi to što inače radi, posle malo izmontiraš... Da, usput se malo potrudiš i da skapiraš neke tehničke detalje – široki plan, krupni, odavde, odande. I to je to (smeh). Ali naravno da ni izbliza nije tako. S druge strane, činjenica je da smo mi u okviru umetničkog kolektiva Eho animato uvek radili na granici dokumentarnog. Retko smo uzimali gotove tekstove i njih postavljali na scenu, mada smo i to radili, već smo više bili orijentisani na predstave koje su građene u toku procesa rada. I onda imamo to iskustvo autentičnosti, neposrednosti i spontanosti, koji na kraju postanu deo neke veće strukture.  Upravo je to i doprinelo da mi u konačnici baratanje filmskom dokumentarnom formom ne padne toliko teško. Naprotiv, čak mi je postalo uzbudljivo.

 Koliko će vam iskustvo sa „Herojima“, i kreativno i ono tehničko-tehnološko, sad pomoći u pozorištu?

-  Već utiče na neke stvari koje radim. I to ne samo najdirektnije u pogledu izrade videa, nego i na planu dramaturgije predstava, jer sam spoznala kako filmska montaža može da se primeni čak i u monodrami, a kamoli nekoj široj formi. S druge strane, ne treba ni razlike u formama mistifikovati , nisu one baš ni tako različite. Jer, kako god okreneš, najvažnija je priča, iskustvo koje želiš da podeliš. Uostalom, već razmišljam o omnibusu sličnom „Putevima heroja“, videćemo kako će to ići, ali pre toga ću raditi na jednoj velikoj predstavi koja će sigurno imati elemente i dokumentarnog i videa, jer će se razvijati na osnovu umetničkih rezidencija na ostrvu Evija, koje je pre nekoliko godina zadesio ogroman požar, i na Ohridu, a u fokusu će nam biti prirodne i društvene katastrofe i kako se od njih oporavljamo.    

 Budući da sad imate jedan uspešan dokumentarac iza sebe, ostvarili ste se i u pozorištu. Da li vas to sad gura da se okušate i na polju igranog filma?

- Uf, nemam pojma, ali zaista. Jer, u pojedinim trenucima sam zaista pomislila: hm, možda bi bilo zanimljivo snimiti film o ovome ili onome... Ali to su samo povremene iskre. I zato ne mogu da kažem da mi karijera sad baš idu u tom pravcu (smeh). Više su me i ranije zanimali i još uvek me više zanimaju multimedija, interdisciplinarnost, neke hibridne forme. Dakle nešto između, gde se prepliću elementi i predstave i dokumentarnog filma i video-arta i živog kontakta s publikom... A realno, sumnjam da bih se u doglednoj budućnosti usudila čak i da koketiram s igranim filmom. Potrebno je za njega mnogo, mnogo više i iskustva, i pripreme i novca... Više svega (smeh)...

 M. Stajić