Dragan Trišić iz Sremskih Karlovaca, 11. godišnji dečak iz „Oluje”: PAMTIM DOBRO TUGU I JAUKE IZ IZBEGLIČKE KOLONE

Iako dečak, dobro je zapamtio svaki detalj te noći, devetodnevni hod po mukama u izbegličkoj koloni, ali i prilike koje su prethodile svemu tome.

Mnogo godina kasnije podrobno čitajući sve što je napisano o tom događaju, dopunio je detinja saznanja i proširio  vidike i kaže da je „Oluji“ prethodila panika zbog toga što je Bosansko Grahovo došlo pod kontrolu hrvatskih snaga jer Vojska Republike Srpske nije uspela da odbrani položaje na Dinari. Zavladao je strah kod ljudi za život zato što su znali šta ih čeka ako padnu u ruke hrvatskoj vojsci. Još su bila veoma sveža sećanja na Drugi svetski rat i pakao koji su ustaše činile. Hrvati su, kaže, osvajanjem Grahova presekli komunikaciju između Knina i Republike Srpske, odnosno Banja Luke, čime je dovedena u pitanje budućnost Knina i cele okoline.

Agresija počela u zoru 4. avgusta

U Hrvatskoj vojno-policijskoj akciji „Oluja" avgusta 1995. koja je započela ujutro 4. avgusta, masivnom vojnom akcijom oružanih snaga Hrvatske izvršena je agresija na prostor Republike Srpske Krajine, odnosno sever Dalmacije, Liku, Kordun i Baniju.

Do agresije je došlo uprkos činjenici da se ta oblast nalazila pod zaštitom UN.  Među stradalima, prema podacima Veritasa, 65 odsto su civili, među kojima približno tri četvrtine stariji od 60 godina.

– Mi smo se našli u poluokruženju – kaže Trišić. – To stanje panike i haosa je trajalo do 4. avgusta 1995. godine do 5 sati, tačnije do 4.55. Iz pravca Grahova prema Kninu je započela snažna artiljerijska paljba od strane hrvatskih snaga. Nije se znalo šta se događa, sistem civilne odbrane je veoma loše funkcionisao. Sticajem okolnosti živeli smo u centru sela Orlić na Dalmatinskom Kosovu, pa sam imao priliku da vidim ljude koji su se okupljali na 20-30 metara od naše kuće pitajući se šta se dešava. To nerešeno stanje i artiljerijska paljba je trajala ceo dan. Kada je pao mrak, pojavili su se pripadici UNPROFOR-a iz Knina i obavestili ljude da imamo sat vremena da napustimo teritoriju zato što posle toga niko više neće moći da nam garantuje bezbednost. Očekivalo se da protivničke snage uđu u Knin. Mi smo se, u suštini, našli u nezavidnoj situaciji jer je nama Knin bio jedini izlaz. Ukoliko bi oni ušli u Knin, mi više ne bismo mogli mrdnuti nigde. Otprilike posle 22 sata, među poslednjim porodicama, mi smo se povukli iz mesta. Neki su ostali i pokušali ujutru da odu, ali su im presekli put i pobili ih. Samo se jedan spasao tako što je ranije iskočio iz prikolice i pobegao kroz šumarak.

Pokupivši iz kuće šta se za sat vremena moglo spakovati, Trišići su se ukrcali u komšijsku traktorsku prikolicu, jer svoj automobil nisu mogli koristiti pošto goriva nisu imali mesecima pre toga, a i za naftu za potrebe traktora su se tokom celog putovanja snalazili kako su znali i umeli.

Proterano više od 200.000 Srba, 1.893 osobe ubijene ili nestale

Predsednik dokumentaciono-informacionog centra "Veritas" Savo Štrbac rekao je da su prema podacima te organizacije u vojno-policijskoj akciji „Oluja" koja je počela 4. avgusta 1995. godine 1893 osobe poginule ili nestale, a da je među njima više od 65 odsto civila i 29 odsto žena.

Ti brojevi su veoma upečatljivi kada su u pitanju civili i žene, a u proseku i kod Hrvata i Srba u ratovima devedesetih. On je istakao da je tačno jedna trećina, odnosno 631 slučaj nerešen, i da se te osobe vode kao nestale, a da je među njima i veći procenat civila - čak 75 odsto i 51 odsto žena, kazao je.

On je dodao da je pored velikog broja žrtava tokom „Oluje" kompletno devastirana terirorija Banije, Korduna, Like i Severne Dalmacije.

Najpre opljčkana, pa popaljena i minirana. Međunarodne organizacije su do kraja te 1995. godine izašle sa popisom od oko 22.000 uništenih objekata. Ali nije to, to. Mnogo je više od toga, naveo je Štrbac.

On je rekao da je na osnovu podataka koje je prikupio „Veritas” tokom "Oluje" proterano više od 220.000 ljudi i ocenio da „tihi egzodus” traje i dan danas.

U Hrvatskoj je bilo više od 700 hiljada Srba, a sad na popisu - podaci su objavljeni na jesen prošle godine, broj Srba je sveden na 3,2 procenta u ukupnom udelu populacije - oko 126 000, zaključio je Štrbac.

– Nas je ukupno osmoro krenulo, četiri iz jedne porodice Trišića i isto toliko iz moje – seća se Dragan. – Najveći problem je bio proći kroz Knin jer je mesto bilo pod paljbom. Moralo se ići kroz centar koji su Hrvati tukli. Oni su nas videli kao na dlanu s vrha Dinare. U trenutku kada smo mi prolazili nije bilo paljbe. Božijom voljom smo preživeli i prošli. Čim smo krenuli putem Like već smo bili koliko–toliko sigurniji, jer Hrvati nisu mogli ovladati tolikim prostorom. Sledeće jutro smo osvanuli u Srbu u Lici.

Put kojim se dalje kretala kolona bio je sveže probijen, neasfaltiran, spreman za evakuaciju nevoljnika, jer, kako kaže ovaj mladi čovek, „oni koji su to sve isplanirali znali su kuda će se kretati izbeglička kolona, i napravili su joj put da ode“. Nije siguran, ali misli da su do Srbije putovali devet dana. Pouzdano se seća slika provalija kod Martin Broda i nekolicine traktorskih prikolica iz konvoja koje su završile na njihovom dnu. Između Prijedora i Banja Luke zbog umora komšija koji je vozio traktor se uspavao i prikolica u kojoj su se prevozili Trišići sletela je s puta u kanal u mestu Prijakovci. Niko nije poginuo, Dragan je zadobio lakše povrede, ali je ipak zajedno sa majkom i bratom završio u Banja Luci u bolnici radi pretraga. Tu noć proveli su u tamošnjoj kasarni Kozara. Duboko u sećanje su mu se urezale potresne scene iz Banja Luke – traktore parkirane s obe strane puta, vojnike koji po kiši prostiru ćebad na asfalt, a drugim se pokrivaju, jauke ljudi koji zapomažu za izgubljenim članovima porodice...

– Slušati te jauke izgledalo je kao hod po paklu – veli Trišić. – Pronosile su se priče da će pasti i Banja Luka, da Republika Srpska evakuiše ranjenike i vitalne službe, da se očekuje da će Hrvati i muslimani osvojiti grad, pa je vladao haos.

Dalmacija kao velika pustinja

Dragan Trišić je prvi put u rodnom kraju od završetka rata bio 2005. godine kada je tamo živelo tridesetak odsto predratnog srpskog življa. Za svoju rodnu grudu kaže da su je oni koji su sprovodili politiku Franje Tuđmana da Srba mora biti manje od tri odsto u Hrvatskoj, pretvorili u veliku pustinju.

– Dalmacija izgleda užasno, malo života ima na obali mora, sve se ostalo se pretvara u pustoš, bez razlike da li su u pitanju pravoslavna ili katolička naselja. Ne volim tamo da idem u poslednje vreme zbog toga što se mesec dana loše osećam kada se vratim. Imam osećaj  da nisam tamo dobrodošao. Oni su svoj plan ispunili. U našem mestu žive starci, kojih uskoro neće biti. Biće pravo čudo ako tamo neko za 10-15 godina bude živeo.

Naš sagovornik se sa svojim najbližima najpre obreo u Novom Sadu po dolasku u Srbiju, kod bliskog rođaka. Kako nisu hteli da idu u kolektivni smeštaj, odmah su se dali u potragu za stanom i igrom slučaja su ga, kako kaže, našli u Karlovcima, na Dudari u Ulici Gavrila Principa 33. Bilo je to na Preobraženje 1995. Do trenutka kada su dobili stan na osnovu izbegličkog statusa pre nekoliko godina, kao podstanari promenili su još nekoliko adresa u tom mestu.

– Tata je po dolasku u Karlovce radio isto što i u Orliću, kao bravar, a mama nije uspela da neđe posao u svojoj struci. Živeli smo od sopstvenih prihoda. Po završenoj Srednjoj mašinskoj školi u Novom Sadu, upisao sam Pravni fakultet i stekao diplomu pravnika, a brat je takođe završio Srednju mašinsku školu i nastavio očevim poslom da se bavi. Majka nije posle rata bila u Dalmaciji, a otac je odlazio u nekoliko navrata i uvek se vraćao zgrožen onim što je video. Uvek je govorio da ne želi da živi u ustaškoj državi. Imovina nam je uništena kao i većini Srba koji su tamo živeli. Ona je sad neupotrebljiva za život. Nismo obnovili kuću jer smo bili svesni činjenice da se nećemo vraćati. Da jesmo, ovde ne bismo mogli ostvariti nikakva prava. Roditelji su mi umrli u razmaku od 14 meseci, pri čemu otac nije dočekao da se preseli u naš stan, koji je sad u fazi otkupa.

U decembru prošle godine Dragan je prilikom boravka u zavičaju zbog ostavinske rasprave posetio manastir Lazarica na Dalmatinskom Kosovu u čijoj porti je u avgustu 2022. podignut spomen-krst u znak sećanja na žrtve „Oluje“ iz okolnih mesta. Kaže da mu nije poznat ukupan broj stradalih, ali zna kako su neki od njih izgublili živote.

Z. Milosavljević