TVOJA REČ Nađa Kukić (23) i Miloš Cvetanović (24), solistkinja i pijanista: PO RASPEVAVANJU SE DAN POZNAJE

Jednima je ona, pak, sinonim nečeg dosadnog i tužnog, dok drugima namenski služi za opuštanje i uživanje. Međutim, kojoj god grupi pripadali, od klasične muzike ne možete pobeći!

Solistkinja Nađa Kukić (23) i pijanista Miloš Cvetanović (24) svesno su zakoračili u svet ovog žanra, zajedno praveći magiju na sceni, da čak i oni koji nisu upućeni u klasiku ne ostaju ravnodušni. Samo u proteklih godinu dana osvojili su brojna prva mesta na raznim festivalima, dok je Nađa i ovogodišnji laureat manifestacije „Liebeslied“ u Sremskoj Mitrovici.

Inače, Nađa je iz Novog Sada i uporedo sa Jovinom gimnazijom (sportski smer) išla je i u Baletsku školu, dok je uz studije fitomedicine na Poljoprivrednom fakultetu završila i Srednju muzičku školu „Isidor Bajić“ za solo pevanje. S druge strane, Miloš je u vojvođansku prestonicu došao iz Leskovca, stekavši diplomu na Akademiji umetnosti na odseku za klavir (osnovne i master studije), dok je uporedo završio i Srednju muzičku „Isidor Bajić“, takođe za solistu, gde sada radi kao korepetitor solo pevačima.

Kako vas je put naveo u svet muzike?

Miloš: Meni je to više porodično, jer su se mama, tata, deka i ujak bavili muzikom... Svi su svirali neki instrument i uglavnom su se bavili narodnom muzikom. Kao mali sam išao da mi provere sluh i onda sam se odlučio za klavir, mada se ne sećam zašto, verovatno mi se svideo.

Nađa: Mama se rekreativno bavila muzikom, svirala je gitaru, što je meni i sestri Staši bilo zabranjeno voće, nismo smele da je diramo, da je ne slomimo, jer smo bile baš male. Onda je sestra prva počela da svira, bila je prehlađena i mama nikako nije mogla da je smiri, osim da joj da gitaru. Tako je Staša krenula na časove, a na jednom od njih sam bila s njom i profesor me je pitao kad ću ja da sviram, na šta sam rekla da mogu odmah. Odsvirala sam nešto što je sestra vežbala...

A ti si tad prvi put uzela gitaru u ruke?!

Nađa: Ja se toga ne sećam, mama mi je pričala, ali izgleda da sam svirala kad ona nije gledala i vežbala sam krišom i tako sam i ja krenula na časove gitare. U osnovnoj smo drugarica i ja napravile kao neki bend, pa sam tako počela i da pevam, i posle toga sam shvatila da mogu da upišem školu za to i naučim tehniku i ostalo.

Otkud ta kombinacija sa fitomedicinom?

Nađa: Kad sam završavala srednju, nisam znala šta ću dalje, pa sam gledala šta ima u Novom Sadu, jer sam želela da ostanem tu bar još neki period. Onda sam videla da Poljoprivredni fakultet ima i taj smer, delovalo mi je interesantno i eto.

Jesi li se pokajala?

Nađa: Nisam, mnogo je zanimljivo. Završila sam osnovne i sad hoću da se vratim na master da dopunim.

Da li to znači da sebe više vidiš u svetu fitomedicine, nego u pevanju?

Nađa: E, to je pitanje na koje se stalno kolebam, jer ne mogu da odlučim da li mi je bolja fitomedicina ili muzika, ali, nažalost, mislim da je za sadašnje vreme bolje da imam fitomedicinu i da se njome bavim, a muziku da radim nekako iz ljubavi, rekretaivno.

Kakva je perspektiva muzičara u Srbiji? Naročito vama koji niste izabrali komercijalni vid bavljenja muzikom?

Miloš: Perspektiva nije najsjajnija što se tiče koncertnih izvođenja. Uglavnom, nije loše da se ide po festivalima, da se ide na audicije, da se šalju snimci, pa bilo koji festival bi nam dobro došao, jer su nastupi nešto što nam generalno svima fali.

Nađa: Još nisam probala profesionalno da se bavim muzikom, pa nemam neko mišljenje o tome. Miloš je profesionalac, ja sam rekreativac...

Gde onda vidite sebe u muzici za nekih pet-deset godina? Ti, Nađa još i imaš neku opciju, a šta ćemo s tobom, Miloše?

Miloš: Uporedo sa klavirom sam završavao i solo pevanje, kako bih doškolovao glas, tako da sam išao na dosta takmičenja i dobro sam prolazio. Onda sam završio srednju, u kojoj radim kao korepetitor solo pevačima.

Uvek me je zanimalo kako vi, koji svirate i pevate, uspevate da se uskladite i iskoordinišete da u isto vreme radite obe stvari?

Miloš: Pa, ne znam, valjda zato što već petnaestak godina sviram klavir, pa mi nije teško da pevam i sviram u isto vreme. Čak i neke kompozicije klasične muzike, kad treba opere da pevam...

Da li ti je lakše kad sve radiš sam ili kad ti sviraš a neko drugi peva, ili kad ti pevaš a neko drugi svira?

Miloš: To je dobro pitanje. Zavisi ko svira. Ako neko ima iskustva u sviranju sa pevačem, onda je mnogo lakše s njim raditi, ali ako nema, onda treba da se staje na dva reda – uradi to i to, sačekaj me da uzmem dah, ne brzaj da ne ostanem bez daha i tako te stvari. Ali kad sebe pratim, lakše mi je, jer sebi mogu da ubrzam ili usporim gde mi odgovara.

Rekli ste da ste nastupali zajedno. Kakav je osećaj kad ste u poslovnom smislu partneri?

Nađa: Imala sam veliki problem sa tremom i ove godine mi je pomagalo to što imam poverenja u osobu sa kojom izlazim na scenu, što je dosta pomoglo i na takmičenjima, s tim da se do ove godine i nisam nešto takmičila, a onda sam dala svoj maksimum.

Miloš: I osvojila si...

Nađa: Da, osvojila sam dosta prvih mesta, laureat na jednom takmičenju i tako...

Što znači da zajedničkim radom činite da budete bolji i sigurniji.

Nađa: Mnogo je važna ta podrška i od pijaniste za solo pevača.

Sad kad si spomenula podršku, koliko vas podržavaju roditelji u svemu?

Miloš: Moji su potencirali da se bavim klasičnom muzikom, jer znaju koliko je naporno i teško baviti se narodnom, sva veselja, svirke i tako to. Napornije je svirati harmoniku dva dana zaredom, kičma strada... A ja mogu da vežbam pet-šest sati na dan. To je bio podstrek da se bavim klasičnom muzikom, iako se niko u porodici nije njome bavio.

Nađa: Pošto sam i dalje podeljena na poljoprivredu i muziku, podržavaju sve to, pa zajedno gledamo šta će da se desi.

Kako vas okolina doživljava? Koliko je mladima danas atraktivno da vas oni, kao publika, podrže u onome što radite?

Nađa: Mislim da je najteže zainteresovati auditorijum da sluša klasičnu muziku. Imala sam više puta scenu da me neko pita da li se bavim pevanjem, pa da im otpevam neku sevdalinku... Nisu mnogo zainteresovani da čuju klasičnu muziku.

Miloš: Uglavnom se oduševe kad čuju da pevam ili sviram klasičnu muziku, što ja nekad ne očekujem, jer ima dosta ljudi koji nisu upoznati sa tom muzikom i neshvatljivo im je kako ja nešto odsvirama a ima puno dirki i sve to popamtim. Ali se uglavnom oduševe kad čuju pevanje, iako nisu u muzici. Mada, najčešće nam dolazi publika koja ima neko muzičko predznanje.

Koliko često vežbate i koliko vam vremena odlazi na konstantan rad na sebi?

Miloš: Kad smo spremali takmičenja, tu smo više radili i imali dosta proba zajedno, što je i napravilo dobre rezultate na kraju. Progres je veliki, što se tiče nje, ali i što se tiče mene kao saradnika u celom tom procesu.

Nađa: Za pevanje je malo specifično dok se uči i vežba tehnika, jer ne može previše da se vežba da se ne bi prepevavalo. Mora da se nađe balans, da imamo dovoljno proba da sve spremimo i bude sigurno, ali i da se ne prepevam pre tog nekog takmičenja.

Miloš: Najbitniji je konstantan rad i to je to. Nekad ne ide, baš neće i neće, pa je najbolje da se prestane taj dan, a sutradan je nova priča. Doći će samo, zapravo...

Da li vas to sve dovede do zasićenja? E, danas baš ne mogu ni da otvorim usta, ni da pipnem dirku na klaviru, taman propalo sve...

Miloš: Da, to se čuje odmah. Pošto se upevavamo pred nastup, onda se čuje da li ti je glas dobar taj dan ili ne i da li moramo više puta da se upevavamo.

Nađa: Kakvo je upevavanje, takav ti je dan...

Po upevavnju se dan poznaje! Eto naslova!

Nađa: Bude nezgodno kad se previše puta ponovi neka kompozicija i onda ti dosadi, ali u stvari, kad izađeš pred publiku to ne smeš da pokažeš, nego moraš da deluješ kao da prvi put proživljavaš sve te emocije koje treba da otpevaš.

To znači da niste samo muzičari, već i glumci.

Miloš: Ako se postigne nešto više, možda pevamo i u nekoj operi, što bi nam bio cilj, neko ostvarenje.

Mislim da bi Nađa mogla da osmisli neku novu žanrovsku kombinaciju, da igra balet i da peva!

Miloš: Razmišljali smo da sa njenom sestrom ukombinujemo sva tri elementa, da ja pratim Nađu dok peva, a Staša da osmisli koreografiju. To bi bilo lepo videti.

Kakvi su vam planovi za dalje?

Nađa: Planiram da upišem master, pa da nađem prvi posao u okviru svoje struke, da vidim kako će to da ide, ali planiram i da idem na audiciju za neki operski studio. Već smo krenuli da pišemo neke projekte, pa da probamo da dobijemo neko mesto na sceni.

Miloš: Da publika čuje šta imamo da kažemo...

Šta biste rekli mladima, zašto je važno pustiti da klasična muzika bude deo života?

Miloš: Važno je zato što pozitivno utiče na izgradnju ličnosti, na kulturu čoveka i izgradnju zdravog duha. Znam da se neki ljudi iznenade koliko klasična muzika može da im prija.

Nađa: Mislim da je važno da joj bar daju šansu. Baš sam primetila, kod nas se klasična muzika plasira kad su dani žalosti i slično, pa je dosta povezuju s nečim dosadnim. Ali kad bi joj dali šansu, videli bi da postoji toliko različitih kompozitora, tako da svako može da nađe nešto što mu se dopada i odgovara.

Miloš: Koliko ima u filmovima kvalitetne orkestarske muzike, to je neverovatno. Mi kao muzičari zapostavljamo taj deo. Gledam film, slušam koliko je dobra muzika, ali ne razmišljam o njoj, a u poslednje vreme baš dosta obraćam pažnju i vidim koliko je, zapravo, kompleksna muzika za film koju pišu kompozitori.

To znači da nismo ni svesni koliko smo okruženi klasičnom muzikom i koliko nam je ona prirodna...

Miloš: Da, da, da... Infiltrirala se. Ima jako kvalitetne muzike u „Ratovima zvezda“, ima dosta instrumenata kojih nema u drugim delima.

Nađa: I u igricama ima dosta te muzike, kad bi se isključila, uopšte se ne bi dobila ta atmosfera.

Miloš: Bilo bi zanimljivo isključiti igrice, a pustiti samo muziku... Kakve bi to senzacije bile. Klasična muzika nas stalno okružuje, samo mi to ne primećujemo.

Tekst i foto: Lea Radlovački