Intervju: Apatinka MARINA GAJČIN, nova šampionka Srbije

Velemajstor iz Stare Pazove Aleksandar Inđić uzeo je četvrtu titulu prvaka, dok je ženski intermajstor iz Apatina Marina Gajčin (22), na izuzetno dominantan način došla do prve krune državnog šampiona u seniorskoj konkurenciji. Mlada Apatinka, koja je samo dva dana nakon što se popela na šahovski tron Srbije, tituli državnog prvaka pridodala i zvanje diplomiranog matematičara, dala je intervju za „Dnevnik”.

S obzirom na to da ste iz šahovsko-matematičke porodice nema smisla pitati o šahovskim počecima, ali kako ste ostali u drevnoj igri toliki niz godina bez prekida?

– Za mene šah nikada nije bio samo igra. Uvek je postojala velika strast prema viteškoj borbi za šahovskom tablom, a takođe i ljubav prema putovanjima i prijateljstvima koje mi je šah priuštio. Vremenom je postao opsesija, pa posao, a na kraju stil života. Nikada nisam zaista pomislila da odustanem.

Sećate li se nekih događaja sa najranijih turnira koji su vas motivisali da nastavite da radite na svom šahu, pokazali vam da je tu i nešto više od igre iza kulisa?

– Mislim da se dosta toga krije u mom borbenom karakteru. Nisam volela da gubim, a zanimljivo, isto toliko nisam volela ni da remiziram. To je jedna od anegdota koja se često provlači kroz naše porodične razgovore. Kada sam gubila partije bila sam tužna, ali kada ih remiziram budem dodatno i ljuta, valjda zato što sam bila tako blizu pobedi. Želja za pobedom me je uvek gurala napred i motivisala me da radim na šahu.

Neki protivnici iz ranih tinejyerskih dana su izjavili da su tada bili iznenađeni brzinom vašeg napretka u tom periodu. Šta je bio uzrok tome?

– Ima nekoliko faktora koje „krivim” za svoj skok u igri. Ako govorimo o periodu kada sam prvi put bila član seniorske ženske reprezentacije, 2017. godine, glavno je bilo neko opšte, ne samo šahovsko, sazrevanje. Zatim, tu je veliki rad koji sam posle pojačala jakim turnirima i novim trenerima. Treća, ali veoma bitna stavka je svežina razmišljanja. Šahistima profesionalcima često fali skretanje fokusa sa šaha, pa se na neki način previše udube i zalude. Ja sam ceo život bila „dvostruki agent” baveći se veoma ozbiljno dvema profesijama, školovanjem i šahom. Neretko povlačim paralele i prenosim zaključke sa jedne srodne discipline na drugu. Zato mi je drago da se moje dve velike ljubavi, matematika i šah, tako dobro slažu!

Vi i vaše koleginice iz reprezentacije ste imale veoma neobičnu pripremu za ovogodišnje državno prvenstvo u Senti, igrale ste Dubai open. Šta nam možete kazati o tom takmičenju, kao i o šampionatu?

– Što jači turnir - to veći napredak. Na turniru u Dubaiju sam bila među najslabijima po rejtingu, ali sam se jakim partijama očeličila. Kada sam nakon toga došla na šampionat u Sentu već sam bila uigrana i naoštrena za borbu. Jedino što je bilo upitno je da li ću energetski izdržati do kraja turnira. Izgleda da sam foto-finiš ipak odigrala snagom volje.

Izjavili ste da, od kada ste došli do određenog nivoa, radite uglavnom sami, iako vam Aleksandar Kovačević i Irina Čoljuškina nesebično pomažu. Kako nalazite motivaciju za samostalan rad?

– Na ovu listu sada neizostavno dodajem i Zorana Arsovića. Njegova pomoć mi je bila presudna za uspeh u Vrnjačkoj Banji ovog marta i osvajanje poslednje velemajstorske norme. Samostalan rad je veoma važan, ali trener je onaj koji motiviše učenika i pruža mu osnovu za kvalitetan rad. Maksimalna podrška mojih trenera i porodice daje mi snagu i želju za napretkom.

Već dugi niz godina igrate vojvođanske lige. Prvo za Velemajstor iz rodnog Apatina, zatim Somborski šahovski klub, a trenutno za Sirmium iz Sremske Mitrovice. Koliko su ti klubovi doprineli vašem razvoju?

– Klupska atmosfera ima veliki uticaj na šahistu, pogotovo u mlađim uzrastima kada se deci formira slika o šahu. Apatinski Velemajstor sada radi veliku stvar, nažalost retku u Srbiji, približava šah najmlađima na jedan zdrav i plemenit način. To je veoma bitno za razvoj sportiste i zahvalna sam što su mi ovi klubovi pružali bezuslovnu podršku.

Igranje za reprezentaciju i na međunarodnim turnirima je veoma naporno, a naročito u kontinuitetu. Vi ste već sa 16 godina debitovali za seniorski sastav i od tada ste neizostavni deo nacionalne selekcije. Kako izgleda nekoliko radnih dana na vrhunskom turniru?

– Ukratko, obroci, priprema, mečevi i spavanje, uz kvalitetno iskorišteno slobodno vreme. Kompletno sam fokusirana na šah, a slobodno vreme provodim sa saigračicama čime dodatno jačamo timski duh. Pripreme za mečeve su veoma ozbiljne, pa često baš na turnirima najviše napredujem. Kako turnir odmiče, troši se energija i potrebno nam je više odmora. Zato je bitna dobra disciplina i jak karakter.

Otprilike u isto vreme kada ste zaigrali u reprezentaciji debitovali ste i na najjačem pojedinačnom takmičenju za žene u Srbiji - Pojedinačnom prvenstvu Srbije. Tokom dugog niza godina ste razvili, pored mnogo prijateljstava, i dosta rivalstava. Koliko rivalitet motiviše i doprinosi napretku?

– Prva liga Srbije je lep turnir, sa odličnom atmosferom. Okupljamo se na jednom mestu sve moje šahovske drugarice, protivnice i ja. Samo za vreme mečeva smo rivalke, a van njih smo najbolje društvo. To na kraju krajeva i znači „zdrava konkurencija”. Jedna drugu izazivamo i testiramo kako bismo postale jače.

Takmičenja su prava riznica uspomena i anegdota. Možete li podeliti neke omiljene?

– Teško je preneti sva ta osećanja i doživljaje u reči, od uzbudljivih putovanja i gubljenja po aerodromima, preko slavljenja titula i uspeha, do emotivnih ringišpila za vreme samih mečeva. Anegdota koja mi je ostala najsvežija sa šampionata u Senti je ujedno i nešto na šta sam veoma ponosna. Naime, za vreme jednog od mečeva konobar koji je donosio piće za sve prisutne igračice ispustio je poslužavnik u prostoru za igru, navodno uz gromoviti prasak razbijanja šolja i čaša. Pošto sam u tom momentu bila na potezu, fokus mi je bio isključivo na tabli i figurama, a zvuk razbijanja koji su mi kasnije opisivale igračice uopšte nisam konstatovala. Davala sam sve od sebe kako bih igrala najbolje moguće poteze, pa tu izgleda nije bilo mesta za distrakciju.

U neverovatno kratkom roku ste ispunili nekoliko ciljeva. Postali ste ženski velemajstor u martu, prvak Srbije u junu, nekoliko dana kasnije diplomirani matematičar. Šta je sledeće za Marinu Gajčin?

– Učešće na Svetskom kupu će biti šlag na tortu ove moje serije uspeha. Krajem jula letim za Baku u Azerbejdžan na ovaj prestižni turnir o kom sam do sada samo sanjala. Veoma se radujem i nadam lepoj igri i još lepšem rezultatu.

Stefan Kostić