Japanski pijanista ŠINOSUKE INUGAJ treći put U NOVOM SADU, Klasičar koji voli džez

Već treću godinu za redom japanski pijanista Šinosuke Inugaj, zahvaljujući saradnji sa EU-Japan festom, gost je Neo festivala, koji je sinoćnjim nastupom u KC „Svilara”, zajedno sa violinistkinjama Jukiko Uno i Fumikom Mori, pijanistkinjom Šiori Kuvaharom, violistom Jožefom Bisakomi violončelistom Marko Miletićem, programom nazvanim „Clašica alla zingarese” – i zatvorio .

– Volim ovaj grad, ljude, a zavoleo sam i srpsku kuhinju – otkriva nam poznati japanski pijanista. – Uvek se rado odazovem pozivu da dođem ponovo. Imao sam priliku da sarađujem sa sjajnim ljudima i da izvodim kvalitetna dela. U posebnom sećanju mi je ostao nastup od prošle godine, kada sam u Galeriji Matice srpske imao priliku da, pored najavljenog programa, izvedem i jednu improvizaciju. Zamolio sam ljude iz publike da mi otpevaju pet tonova, sa kojima sam se onda poigrao i na licu mesta stvarao muziku. Veoma se interesujem i za tradicionalnu muziku i muzički identitet jednog naroda. Nekada se, recimo, igram, pa napravim improvizaciju na melodiju nacionalne himne države u kojoj sviram. To sam izveo i pred novosadskom publikom, i bili su oduševljeni.

Nastupao je Šinosuke Inugaj gotovo na svim kontinentima, od rodnog Japana, preko Evrope i Nemačke gde trenutno živi, do brojnih koncerata po Americi i Africi. Zahvaljujući bogatom izvođačkom iskustvu, razvio je osećaj za suptilne razlike u reakciji publike na njegov nastup.

– Često sviram u Japanu i navikao sam na tamošnju publiku. Ljudi su nekako uzdržani, možda čak i stidljivi na koncertima. Na kraju me uvek nagrade raskošnim aplauzom, ali dok sviram, često ne znam šta im se mota po glavi i da li im se moja muzika dopada ili ne. Mogu da kažem i da teže prihvataju moje improvizacije, navikli su na klasičan repertoar. Nisam znao šta da očekujem kada sam prvi put nastupao u Srbiji, pa sam bio pomalo nervozan. Ali sam se na kraju oduševio. Publika ovde ima mnogo znanja o klasičnoj muzici i otvorena je za nove eksperimente. Srčano reaguje i nagrađuje izvođača, po tome je sličnija, na primer, publici u Španiji.

U Novom Sadu publici se predstavljao solo kompozicijama, ali i kamernim delima u različitim instrumentalnim sastavima. Mnogi Novosađani pamte tako prošlogodišnje izvođenje Mesijanovog Kvarteta za kraj vremena, u saradnji sa istaknutim solistima domaće muzičke scene.

– Klavir je poseban instrument, velikog opsega i tehničkih mogućnosti. Pijanista sve može sam da odsvira. S druge strane, kao pijanista, nekad sam usamljen, i posle određenog vremena se prirodno javila potreba da sarađujem sa drugim muzičarima. Vid rada u ansamblu nudi mogućnost razgovora, razmene iskustava, ideja i konačnog dogovora šta ćemo i na koji način odsvirati. To me veoma usrećuje, jer zahvaljujući tim saradnjama rastem kao muzičar, razvijam svoje sposobnosti i obogaćujem znanje.

Na njegov umetnički razvoj pre svega je uticala klasična muzika, sa kojom je odrastao i školovao se. Međutim, pored klasične muzike, koja je njegov osnovni poziv, mnogo voli yez i pokušava da u izvođenje klasičnog repertoara inkorporira neke principe yeza.

– Ne želim da sebe ograničavam ni stilski ni žanrovski. Smatram da su pojedini klasični izvođači često kruti i zatvoreni. Kroz svoj rad sa studentima, primetio sam da im i improvizovanje veoma teško pada, da se nerado odvajaju od notnog teksta i onoga što je u notama zapisano. Još uvek važe stroge konvencije o tome šta je klasičnom muzičaru dozvoljeno ili nije, a ja težim da proširim svest o prevazilaženju tih konvencija.

Na ovom gostovanju, publici u Novom Sadu predstavo se na dve koncertne večeri – jednoj posvećenoj francuskim kompozitorima, kao i na svečanom zatvaranju ovogodišnjeg izdanja Neo festivala.

– Na prvom koncertu izveo sam jednu od kompozicija Žana Mišela Damasa, klavirski diptih Introdukcija i Alegro. To mi je veoma važno, budući da je u pitanju autor upamćen prvenstveno po delima za drvene duvačke instrumente, dok se njegov klavirski opus znatno ređe izvodi. Smatram to svojom misijom i umetničkim motom – publici želim da ukažem na skrivene bisere pijanističkog repertoara, retko izvođene kompozicije koje imaju kvalitet i umetničku vrednost. Druge večeri bio sam deo Mocartovog Klavirskog kvarteta u g molu. Volim Mocarta, ali moram da priznam da mi je veoma teško da sviram njegova dela. Izvoditi Mocartovu, kao i Šopenovu muziku, na primer, zahteva posebnu delikatnost, poseban senzibilitet. Mnogi pijanisti izvode Šopena danas, ali ne uspevaju da se do kraja izraze i postignu „ukus“ koji njegova muzika nosi. Meni je po senzibilitetu bliži Betoven. Pre deset godina osvojio sam prestižnu nagradu publike na Telekom Betoven takmičenju u Bonu, što je dovelo do značajnog proboja u mojoj karijeri. Betovenova muzika je oduvek za mene bila nešto posebno, veoma sam uzbuđen kada treba da izvodim njegova dela i mnogo radije ih i uvrštavam u svoj repertoar.

Ivana Nožica