Glumac i reditelj Radoslav Milenković u novoj seriji Nemirni

Dramski zaplet po scenariju Danice Nikolić u režiji Darka Nikolića, zasniva se na istrazi za ubistvo medicinskog stažiste, čiji su ostaci pronađeni na jednom beogradskom gradilištu. Glavni osumnjičeni je mentor pomenutog stažiste, a u toku same istrage otvara se čitav niz zapleta i rukavaca koji govore o sprezi kriminala, tajnih službi, države... U glavnim ulogama osima Raleta Milenkovića gledaćemo Nikolinu Friganović, Gordana Kičića, Anicu Dobru, Strahinju Blažića, Jelenu Stupljanin...

Inače, popularni Rale Milenković, pored niza obaveza u svom matičnom „Proces teatru", kao i gostujućih režija u pozorištima širom zemlje, predaje i budućim glumcima na banjalučkoj akademiji, a rado se odazvao pozivu da se za čitaoce TV magazina osvrne na neke segmente svoje bogate karijere i aktuelni trenutak društvene stvarnosti.

Kao glumac diplomirali ste u klasi profesora Branka Pleše, zatim ste upisali režiju kod Bore Draškovića, a diplomirali kod Mijača. Dakle, nakon glumačke usledila je i još jedna diploma – rediteljska. To je već bilo kad ste bili afirmisan glumac sa „Sterijinom nagradom"?

- Da, tako se desilo. Znimalo me je. Upisao sam režiju odmah posle glume. Studirao sam godinu dana kod Bore Draškovića, onda sam otišao. Život me odveo. Igrao sam u Zagrebu, Beogradu, dobio sam „Sterijinu nagradu” i nakon toga sam nastavio... Dejan Mijač i Egon Savin su me zvali i onda sam nastavio u njihovoj klasi pa sam diplomirao 1990. sad već 10 godina stariji od mojih kolega sa klase, ali dobro, čovek to ne bira, nego kako ga život vodi, tako mu se dešava.

Kad kažete čovek ne bira, tako i glumac možda ne bira uloge, pa ste pred kraj osemdesetih imali dve zanimljive filmske role koje su međusobni ekstremi i antipodi. Od krvnika ustaše u filmu „Braća po materi” do pravoslavnog vidara u „Boju na Kosovu”?

- Meni je to zanimljivo, izazovno je da čovek pokuša da pravda i da razume neke postupke. Ali svakako bi trebalo da razume čoveka uopšte kao biće i mogućnost da su ljudi i zli, da su ljudi nasilni. To je izazov. Uvek je lepo da se istraži i taj deo ljudske prirode kad se radi takva uloga kao u „Braći po materi”. Tu je samo pitanje koliko je slojevito i duboko napisana uloga. U ovim slučajevima je zaista bila sreća da su jako dobro napisane te uloge koje pominjete.

Zanimljivo je i pretpostavljam da reditelji to znaju, ali publika ne oseti na svesnom nivou, da često i boja glasa nekog glumca povuče publiku da se bolje konektuje s glumcem?

- Ne znam. Mislim da ne vredi da praviš boju glasa. Mi smo rođeni sa tim i uvek kada to pokušaš da promeniš, zapravo raskrinkaš laž. Mislim da je tu važije to da kao glumac - kao i sve druge elemente tehnike – da i glas, kao jedno moćno izražajno sredstvo, glumac stalno istražuje, usavršava, pokušava da razvije, jer i to je itekako važno za nešto što je ukupnost bića, uloge i  karaktera lika.

Tome učite i glumce u vašem „Proces teatru”, kao i vaše studente?

- Imam klasu u Banja Luci, pokušavam njima da prenesem neko znanje i iskustvo koje imam. Obično se gluma koristi kao sinonim za laž, pa kažu: „a, ovaj glumi nešto”, onda za političare kažu: „kakav je on glumac” Mislim da je to pogrešno. Gluma nije uopšte laž, gluma nije pretvaranje, gluma nije obmana. Gluma je najdublja telesna, psihofizička i emocionalna kategorija i celo biće se bori da stigne do istine. Gluma je u stvari jedna uzvišena umetnost, tako da prvo to pokušavam da naučim studente. Da bi stigli do te tačke, mora jako puno da se radi, da se poznaje i život. Da se mi spremamo za sve uloge ukupnim svojim životom, ukupnim svojim iskustvom, tako što smo otvoreni, što doživljavamo stvari. Onda, iz tog iskustva, koje ne mora biti neposredno, ali da bismo razumeli ljude moramo znati sve što možemo da saznamo - iz knjiga, slika, muzike, života ljudi, sebe... I uvek na kraju čovek najviše nedoumica, najviše problema, sumnji, nejasnosti ima sa sobom. Drugi ljudi nam se čine jasnijim, a mi smo sebi uvek nejasni. Što više kopamo sve smo nejasniji samima sebi.

Da li se to odnosi i na društveni kontekst, s obzirom da ste poznati i kao kritičar društvenih anomalija?

- Mislim da je to pitanje zdravog razuma i neke elementarne etike. Nema to veze sa političkim ukusom, izborom, partijama, strankama, pokretima, nego pre svega dužnost je svakog od nas da kažemo kako mislimo, kako vidimo, kako razumemo. Da sučelimo ono što je stvarnost i što je neka društvena pojava, sa tim šta mi zapravo mislimo, kako smo vaspitani, šta je naš uzor, šta je naš ideal. Mi živimo u odnosu na svoje uzore, a uzor umetniku mislim da ne može biti ni u jednoj stranci. Jedino kad bi bila neka Šekspirova ili Čehovljeva stranka, a ove banalne pohlepne ništarije koje samozvano tvrde da su izabrane da nam uništavaju život – to su bednici, nitkovi. Tako da njih čovek zapravo ne može ni da razmatra ozbiljno, budući da je svet umetnosti, svet literature, svet duha – u stvari daleko važniji. Samo nas to može spasiti, samo nas to može osnažiti, samo nas to može učiniti jakim u odnosu na neke vulgarne bednike koji se prave da nešto znaju. A ne znaju ništa. To je ozbiljno pobrkan nivo stvarnosti, sistem vrednosti. Vi mislite da zato što ste na nekim izborima dobili neke glasove – da vi zbog toga znate da vodite elektrodistribuciju ili pozorište, ili da vozite autobus, ili bilo šta. Tako da svet je malo ogrezao u jednu potpuno pogrešnu jednačinu, a stvari su jednostavne: vaša ambicija može da počiva samo na znanju i vaš uspeh samo na radu i sve izvan te jednačine je prevara, propaganda, manipulacija. Zapravo jedna beda pohlepnika i nekih gramzivih neznalica.

Da li i dalje želite da se jednom vratite u Sremske Karlovce?

- Ne znam, nisam siguran. Vidim da će da se gradi pristan. Čuo sam da ima još ideja da se gradi, pa ako se bude gradilo - onda ja tu neću. Onda ću ja u Titel, na Tisu.

Nemanja Savić