"Kritičarski karavan" na predstavi "Crna ovca" u Kraljevačkom pozorištu

Kraljevačko pozorište moglo bi se reći da je reagovalo i pre toga. Gotovo u isto vreme kada je nagradom potvrđen kvalitet dramskog pisma Vide Davidović, rediteljka Snežana Trišić postavljala je na scenu Kraljevačkog pozorišta njen komad „Crna ovca“. Godina je 2022. A kao što ćemo videti tokom prošlonedeljne posete „Kritičarskog karavana“, projekta Udruženja pozorišnih kritičara i teatrologa, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture, u predstavi bi godina mogla da bude i 2002. Gotovo ona kad je Vida Davidović rođena.

Iako Vidu Davidović trenutno generacijski više zaokupljaju teme traumatične prošlosti (rođena je 1998, u Istočnom Sarajevu, kako se navodi u njenoj biografiji), zatim teme odrastanja, seksualnog i rodnog sazrevanja, „Crnu ovcu“ piše kao socijalnu i političku dramu, u kojoj prepoznajemo obrise jednog društva. Našeg društva, od 2002. do 2022. Nekad se to nazivalo tranzicijskim periodom, a sada je i taj termin izgubljen, jer je izgubio svaki smisao.

No, hajde baš taj termin – tranzicija – da upotrebimo u analizi predstave „Crna ovca“ u Kraljevačkom pozorištu. Na sceni vidimo Lopove, koji se i predstavljaju tako. Zamena teza počinje već prvim rečenicama, upućenim publici, da se javi ko nije nikad ništa ukrao. Međutim, ovi naši lopovi nastavljaju da kradu, sve dok se ne etabliraju kao društveno prihvatljivi, ako ne baš i poželjni likovi u vidu Bogataša i Ministarke. Svi drugi propadaju, pogotovo Poštenjak, koji se na kraju odlučuje da sreću potraži negde drugde. Poštenju nema leka – ponavlja on.

Dakle, zamena teza je višestruka. Ovo nije reprezentativno društvo. Ovo je društvo dovedeno do ekstrema, navedeno u vlastitoj parodiranosti i erodiranosti svake ljudske vrline i vrednosti. Iako nije sigurno za živeti u njemu, na kraljevačkoj sceni je načinjeno zabavnim za gledati, uz duhovite komentare Lopova kako im Poštenjak kvari biznis, pa ga teraju da izlazi iz kuće u sred noći, kako bi oni na miru mogli da mu kradu stvari. 

Središnjicu dramske radnje čini odnos Poštenjaka i Ljubavnice, kojima je dovoljan i svež noćni vazduh da uživaju u tome što su se našli i što se vole. Glavni dramski obrt upravo jeste u tome, što i Ljubavnica ipak pođe za Bogatašem, a naš Poštenjak tek onda postane nesrećan, jer sve čega se on dotakne u društvu pervertovanih vrednosti, ne samo da ne postane bolje, nego postane još gore. U kontaktu sa njim, svi drugi postaju još nesvesniji odgovornosti za izbore koji su napravili. Otud i pervertovani naslov drame – osnovna i finalna zamena teza – crna ovca nije neko loš, nego neko istinski dobar. 

Ovaj pomalo naivistički i banalizovan prikaz tranzicije u Srbiji leta dvehiljaditih, sam po sebi je autorski komentar – u „Crnoj ovci“ nije reč o bajci, nego nekoj mnogo više antibajci, pozivu na buđenje. Na sceni, jedina koja se malo trzne iz sna, ne može se reći baš i probudi, jeste Ljubavnica. U publici, hm, pa teško je to zaključiti. 

Rediteljka Snežana Trišić dosledno se opredelila za stilizovanje igre koja se zasniva na nečemu što bi se uslovno moglo nazvati pozorištem za decu. Svi likovi su tipski, plastični, velika većina njihovog scenskog dejstva zasniva se na fizičkim radnjama i izgledu, govoru, pokretu… Dvodimenzionalnost, predstavu bez dubine, bez uvida, sa emocijama prisutnim više na melodramskom, nego dramskom fonu, kao da nije mogla izbeći. Najsnažniji kritički postupak – songove koji se pevaju na melodije partizanskih, radničkih, socijalnih himni kao što je „Internacionala“, ili čak „Hej, Sloveni“, mogao bi takođe da se tumači kao dosledan, ali pomalo i uvredljiv, jer tekstovi tih songova su takođe „lopovski“ i davati im prava i na to da pokradu poznate društveno i politički angažovane melodije, možda je bio postupak bez dovoljno utemeljenja ili promišljanja kakav efekat i značenja izaziva. 

Nikola Voštinić (Poštenjak), Aleksandra Arizanović (Ljubavnica), Zoran Cerovina (Vođa, Bogataš, Siromah), Gorica Dinulović (Šefica bande, Bankarka, Tužiteljka, Ministarka i Profesorka), Vladimir Jovanović (Lopov, Siromah), Predrag Pavlović (Lopov, Siromah), Biljana Talić (Lopov, Siromah), Svetlana Milenković (Lopov, Šalteruša) u predstavi „Crna ovca“ Vide Davidović, u režiji Snežane Trišić, Kraljevačkog pozorišta, više su od spiska glumaca i uloga ostvarenih u predstavi, jer svi oni očigledno mogu i više da daju. Njihova uigranost, partnerska igra i vokabular pokreta i pevačkih kvaliteta, plenili su i držali pažnju tokom cele predstave koja nije nepredvidiva i puna obrta. S obzirom na ono o čemu govori i načinu, daleko je od „Opere za tri groša“, ali postavlja pitanje ima li snage za jednu novu tranziciju, ako ne i revoluciju.

Igor Burić