Maestro Bojan Suđiđ, simfonijski orkestar i hor RTS-a i Bramsov „Nemački rekvijem”

Već naslovom sugerišući da tekst nije uzet iz tradicionalne latinske mise za mrtve, već koristi delove iz Biblije na nemačkom jeziku, Brams je svoju duboko kontemplativnu sedmodelnu kompoziciju na kojoj je radio 13 godina (praizvedenu 1869), napisao kao bolno upečatljiv omaž svojoj majci, ožalošćen i prethodnim gubitkom prijatelja i učitelja Roberta Šumana, izsijavajući svakim njenim damarom i potresno, ali i blagotvorno umirujuće delovanje.

Upravo ove crte su naglašene u predavanju pred prepunim auditorijumom Kolarčeve zadužbine, šireći i poruku da oni koje smo izgubili ne nestaju zauvek, već traju kao uspomena u mislima i osećanjima bližnjih i delima koja su za sobom ostavili. Stoga Bramsovu muziku doživljavamo, u kreiranju Bojana Suđića i njegovih ansambala, uz izvanredne vokalne soliste Sonju Šarić i Dragutina Matića (posebno kroz istinito autentične reči sopranistkinje), upravo kao utehu potomcima, ali i razumevanje i osvetljavanje kompozitorovog odnosa prema opstajanju i smrti. Umirujuće, anđeoske reči majke („Tešiću te kao što teši majka“), personifikovane u uzvišenom i dirljivom, ali i vrlo ekspresivnom, spokojno ravnomernom i jednostavnom, a opet uzbudljivo molitvenom proiznošenju Sonje Šarić, prekrasnom i besprekornom u svim sopranskim registrima (Sada imate tugu, peti stav), donele su i neke od najupečatljivijih poruka, u celini do tančina proosećane interpretacije ujedinjenog, savršeno koncentrisanog i nadahnutog ansambla.

Od početka uživljeno, smireno i do detalja prostudirano tumačenje Bojana Suđića u širokom spektru vokalno-instrumentalnih sazvučja, boja i nijansi, s vajanjem kako gustog i snažnog, tako i transparentnog, svežeg i gipkog zvuka perfektno artikulisanog hora, dopuštalo je rasprostiranje senzibilne, ali ne i patetične, romantičarski bujne, ali i klasicistički precizne, pa i arhaičnim, gotovo Palestrinskim duhom prožete muzike. Minuciozno iscizelirana dinamička paleta orkestarskih i solističkih instrumentalnih deonica, posebno u drugom, pogrebno marševskom, postepeno razvedravajućem stavu, dosledno je sprovođena do kraja dela, doprinoseći atmosferi poetične uzvišenosti, mističnosti i kontinuiranoj, gotovo katarzičnoj osetljivosti. Baritonska partija zapretene emocionalnosti, široko izražajnog Dragutina Matića, sposobnog da se nosi s ozbiljnošću teksta, ali i s orkestrom i horom u rečitativnim smenjivanjima, otpevana mračno i moćno kada najpre govori o neminovnosti konačnosti (Gospodine, nauči me, treći stav), odgovarajuće, svetlije transformisana dok najavljuje pobedu nad smrću (Jer mi ovde nemamo stalno mesto, šesti stav), doživela je takođe svoje izvanredno predavanje i dejstvo, uključujući se bez „agresivnosti“ u jedan od, po mnogo čemu, dosadašnjih interpretativnih vrhunaca Hora i Simfonijskog orkestra RTS pod vođstvom maestra Bojana Suđića.

A kao uvod u Nemački rekvijem, čuli smo premijerno izvođenje himničke, impresivnim silaznim horskim glisandom započete i u bujno orkestarko ruho odevene, te „ubitačnim“ udaraljkama zaokružene, kratke i originalne kompozicije Salva me (po naznakama autora svojevrsnoj minijaturnoj posveti Mocartovom Rekvijemu), našeg stvaraoca  veoma raznovrsnog opusa Aleksandra Simića, poznatog publici Nomusa 2014 (kompozicija Zodijak za klavir i simfonijski orkestar), koji svoje koncerte uglavnom osmišljava kao vrstu spektakla koji se sastoje u objedinjavanju muzike s videom, zvučnim efektima, koreografijom i instalacijama, želeći da ih i širokoj pubici približi na atraktivan način, što je uspeo i ovom prilikom. 

Vojvođanski simfonijski orkestar nastavlja svoju koncertnu sezonu večeras u 20 časova u Sinagogi, koncertom na kojem će nastupiti pod dirigentskim vođstvom upravo maestra Bojana Suđića, i sa solistom na violončelu Petrom Pejčićem. Na programu su Dvoržakov Koncert za violončelo i orkestar br. 2 u h-molu, kao i Simfonija br. 5 u e-molu Petra Iljiča Čajkovskog.

        Marija Adamov