Biciklom kroz Vojvodinu: Ribnjak i  Kamenički park

Moja jednosatna tura koju često praktikujem - ide preko Mosta Duga, ispod Tvrđave, kroz Ribnjak, Kamenički park, pored Dvorca Karačonji-Marcibanji do čarde Sremac pa kroz Sremsku Kamenicu i šumu na Most Slobode i nazad u grad. Pre dve godine sam ovom rutom poveo ambasadorku Velike Britanije i grupu zaposlenih u ambasadi i prilično ih izmorio, mada se meni ovo čini kao „lagana tura”.

Dakle, idem uz podnožje Petrovaradinske tvrđave, ispod otvora tunela kroz koji je nekada prolazio voz i išao na Most Franca Jozefa. Tu će za koju godinu stajati biciklističko-pešački most koji voditi u tunel a odatle liftom do platoa Tvrđave što će biti jedna od najznačajnijih investicija u turističku infrastrukturu Novog Sada.

Nastavljam dalje, sa leve strane se pojavljuje restoran „Balkan Ekspres 021” koji se nalazi na mestu gde je još 1705. postojala prva pivara na teritoriji današnje Srbije. Prilikom radova u podrumu objekta pronađene su stare  „ledare” u kojima se pivo odlagalo.

Vozim dalje i uz blagi uspon stižem do mesta na kojem se odvaja put za Ribnjak donji. Nižu se kuće sa pogledom na Dunav, neke od njih veoma lepo i ukusno dizajnirane sa uređenim baštama, neke pak na ivici kiča i neukusa. Jedna od najstarijih, podignuta je 1928. u vreme kada su bogatiji Novosađani počeli da „osvajaju” ovaj deo dunavske obale. Nedavno je promenila vlasnika koji je podigao visoku ogradu ali nije dirao sam objekat na čijoj fasadi i dalje stoji natpis „Vila Katinka”. Malo je podataka o njenim prvim vlasnicima ali je sasvim moguće da su bili Jevreji pošto u fasadnoj plastici dominira motiv Davidove šestokrake zvezde.  Skrivena u bujnoj vegetaciji sa strane puta suprotne od Dunava nalazi se jedna stara česma. U kamenu su uklesane godine 1702. i 1936. Prva verovatno označava godinu kada je česma prvi put napravljena na mestu ovog izvora a druga kada je sazidana kamena oplata oko vrela. Voda se čini čista i dobra za piće.

Nastavljamo dalje pored vile sa teniskim terenom koja izlazi na samu obalu Dunava i stižemo do poslednje kuće u tom nizu. Za razliku od ostalih na Ribnjaku ona je mala, skromna, uredno obojena u plavu i belu boju, sa puno ukrasa u dvorištu, takođe obojenih u plavo i belo. U njoj živi jedna romska porodica koja nam je pre par godina priskočila u pomoć kada sam tu prolazio sa ćerkama pa je jedna od njih pala i poderala koleno…

Prolazimo ispod mosta i ulazimo u Kamenički park, nekada baštu Dvorca Marcibanji-Karačonji. Pre nekoliko godina Grad Novi Sad i Pokrajinska vlada zajedničkim naporom uredili su Kamenički park, postavili stubove sa svetlima na solarno napajanje, nove klupe, saletle, staze, uredili jezerce na ulazu u park... Kada idete donjim putem u Kameničkom parku vrlo brzo ćete sa desne strane ugledati sfingu koja tu stoji još od 1834. U međuvremenu neko joj je „odsekao” glavu (koja je nestala) i „zadnji deo” koji leži par metara dalje. Prilikom uređenja parka postavljena je info-tabla ali će sanacija same skulpture sfinge očigledno morati da sačeka neka bolja vremena.

Kamenički park je nastao u periodu od 1834. do 1836. po uzoru na engleske pejzažne vrtove oko dvorca porodice Marcibanji. Dvorac je prvobitno bio u vlasništvu familije Marcibanji de Puho, a udajom grofice Marije Marcibanji za grofa Gvida Karačonjija, kao miraz je predat porodici Karačonji. Legenda kaže da je Gvido Karačonji bio smrtno zaljubljen u Mariju Marcibanji, a s obzirom na to da je ona volela bečki društveni život, mladi Karačonji je odlučio da joj u Kamenici, pored porodičnog dvora napravi bečki ugođaj, odnosno park u kome će se odmarati od balova i dugih putovanja po Bavarskoj.

Skulpture u parku datiraju iz vremena nastanka parka i svakako je najpoznatiji skup stubova koji nazivaju ‘Pentagon’ ili „Pet glava”, a ustvari njihova originalni naziv je ‘Brežuljak ruža’. Naime, on se nalazi na centralnom vidikovcu, odnosno brežuljku parka, i predstavljena je u vidu pet stubova, odnosno kamenih postamenata sa likovima rimskih vojnika, a moguće je da predstavljaju likove porodice Karačonji. Danas su preostala četiri stuba, a sa starih fotografija parka da se zaključiti da su stubovi bili ukrašeni ružama koje je grof posadio kao znak ljubavi prema grofici. Pored „Pet glava” i „Sfinge” u parku još postoji prilično oštećena kamena „Ležeća devojka” a neka su ga krasile i skulpture „Adam i Eva” i „Pompejski stub”.

Posebnost Kameničkog parka je i bogatstvo biljnog sveta. Tokom njegovog nastajanja, u park su donete brojne egzotične vrste iz cele Evrope, ali većina nije opstala do današnjih dana pa danas parkom dominiraju listopadne vrste drveća. Kamenički park ujedno ima i ima najbrojniju vegetaciju u Novom Sadu i bogatstvo dendroflore broji preko 16.000 komada stabala, gde je javor najzastupljenija vrsta. Od 1991. dvorac porodica Marcibanji i Karačonji sa delom parka zaštićen je kao prostorna kulturno-istorijska celina od velikog značaja, a od 2008. Kamenički park je pod zaštitom kao prirodno dobro 3. kategorije.

Sam dvorac je građen od 1797. do 1811. i jedinstven je po tome što je jedini ili jedan od retkih klasicističkih dvoraca čija osnova nije simetrična.

Sve je počelo davne 1745. kada je general baron Ofeln odlučio da prenese sedište svog imanja iz Karlovaca u Kamenicu. Već 1758. je gazdinstvo preuzeo grof Lerinc Marcinbanji i sledeće godine sebi napravio mali letnjikovac. On je došao u Kamenicu da bi unapredio vinogradarstvo u sveže oslobođenom Sremu, koji je nekada bio poznati vinski region, ali je u vreme osmanske vlasti vinogadarstvo bilo zabranjeno i gotovo zaboravljeno. Grof Marcibanji je hteo da donese nova iskustva iz Mađarske, kasnije će na ovom mestu sagraditi i mali dvorac. Oni su bili poreklom iz grada Puhova iz Češke, a poznati član Livijus Marcibanji je već imao svoje imanje u drugom vinogradarskom središtu, Čoki. Tamo su Marcibanjijevi takođe imali dvorac. Sredinom 19. veka se grof Gvido Karačonji iz Beodre (današnjeg Novog Miloševa u Banatu) oženio groficom Marijom Marcibanji i u miraz dobio ovaj dvorac. To se dogodilo 1836. i Karačonji dolazi „na gotovo“, imajući u vidu da su Marcibanjijevi već toliko razvili vinogradarstvo da su izvozili vina i u Peštu i Beč. Marton Marcibanji je 1810. godine već izvršio jednu obnovu dvorca, povećanje parka i bašte. Iako je Marton umro već 1834. godine, on je zapravo zaslužan za današnji izgled dvorca, budući da ga je profilisao kao monumentalnu jednospratnu građevinu. Martona nasleđuje maloletni Livijus, ali on je premlad da se bavi imanjem, te se njegova sestra Marija udaje za pomenutog Gvida, i dvorac prelazi u vlasništvo Karačonjijevih.

Gvidov sin, grof Eugen Karačonji bio je poslednji vlasnik dvorca, koji je 1920. sa novom državom nacionalizovan, i postao državna svojina.

I danas iznad ulaza postoji ploča na kojoj piše da je dvorac sagradila plemićka porodica Marcibanji de Puho, kao i porodični grb na severoistočnoj strani. U ovom dvorcu je boravio španski kralj Filip...

Tokom 1938. godine Društvo ljubitelja Fruške gore je ukazalo gradskim vlastima na značaj Kameničkog parka za zdravlje Novosađana, tako da ga Grad otkupljuje od dotadašnjih vlasnika i on postaje narodni park.

Novosadski Romeo i Julija

Malo niže od restorana “Balkan ekspres 021” na obali Dunava krije se jedna legenda o novosadskom Romeu i Juliji. Naime, reč je o ljubavi između Sare Levi iz Petrovaradinskog šanca i hazburškog oficira Johana Pečnera koji je stanovao u Podgrađu Tvrđave. Sreli su se ovde gde je bila luka, gde su pristizali brodovi.

U to vreme u Podgrađu tvrđave smeli su da žive samo katolici dok su pravoslavci  (Srbi, Grci, Cincari...) i Jevreji živeli u Petrovaradinskom šancu koji će 1748. dobiti status grada i ime Novi Sad.

Sara je bila Jevrejka, a Johan katolik pa je ta ljubav bila teško ostvariva, a pored toga ona je bila obećana drugom. Kako je reč o 1716. spremala se velika bitka na Vezircu i dolazak turske vojske. Tada se istovremeno dogodila i velika poplava, te je Sara otišla ka Čeneju gde je njena prodica imala salaš. Otac joj se bavio trgovinom i nije boravio u to vreme na salašu. Sara je imala dva brata, starijeg i mlađeg. Mlađi Sarin brat se razboleo, a oficir Pečner koji je poslat na salaš da vidi šta se dešava, pomogao je u njegovom ozdravljenju. Kada je njen otac čuo za to, dopustio je da se viđaju. Međutim, zli jezici su učinili svoje pa je to viđanje prekinuto, ali pre toga oficir je novosadskoj Juliji poklonio cipele.

Kako se bitka približavala tako se turska vojska sve više bližila Tvrđavi. Sarin otac, brat ali i voljeni Johan, su stradali od turske ruke. Kada je to saznala, Sara je otišla na obalu Dunava, nedaleko od mesta gde se restoran “Balkan ekspres 021” nalazi, izula cipele koje je dobila od oficira i skočila u Dunav. Legenda kaže, da niko od pecaroša ne može tu da peca, jer se vlasi plave Sarine kose upliću u strune i mreže ribolovaca. I zaista, na ovom potezu, pecaroša nema.

Dvorac je danas u zakupu Voda Vojvodine, do 2050. godine, a tu su i RHMZ i Dokumentacioni centar „Nikola Mirkov“.

Sam dvorac danas je u solidnom stanju ako se izuzme fasada koja je išarana grafitima. Postoje ideje se Vode Vojvodine isele na neku adekvatniju i manje ekskluzivnu lokaciju i pre isteka ugovora a da Grad uredi dvorac i njegovu okolinu i pretvori ga u multifunkcionalni centar sa kulturnim ali i turističkim i ugostiteljskim sadržajima.

Tekst i foto: Robert Čoban