Ištvan Sabo, građevinac pola veka: Moj je život armatura vezana betonom

Iako je već duže vreme zvanično u penziji, Ištvan nije želeo da prekine s radom jer, kako kaže, njegov je život armatura vezana betonom i zahvalan je što je sačuvao zdravlje u ovom teškom poslu. Neprekidno se usavršavao boraveći uglavnom na terenu, a od ukupno pola veka rada čak 15 godina je bio odsutan od kuće.

– Imao sam sedamnaest i po godina kad sam počeo da radim, i otac mi je bio armirač – kazuje Ištvan. – Rodom sam iz Banata i u ono vreme, kad nije bilo struje nego petrolejskih lampi i kad mi je deda pričao o drvodelji, kamenorescu i čoveku koji mesi gvožđe, rekoh: „Deda, ja ću biti onaj što mesi gvožđe, taj je najjači čovek”, a on meni da su jaki i drvodelja i kamenorezac. Ali ne, ja sam hteo da budem armirač, onaj što mesi i savija gvožđe.

Kada je ostvario deset godina radnog staža, u Ljubljani se upisao u školu za instruktora građevinskih armirača i stekao diplomu nakon godinu dana. Međutim, Ištvan nije odabrao put predavača u srednjim školama, već je želeo da ostane u proizvodnji sve do danas.

– Branili su mi na sistematskim pregledima da radim ovako težak posao jer sam imao povređena leđa – tvrdi naš sagovornik. – Odbio sam poziv da predajem učenicima, ali ima mnogo njih koji su radili sa mnom i koji su postali vrhunski majstori, što je za mene najveće priznanje. Ima čak i onih koji su me prevazišli, a pravi učitelj je onaj koga učenik prevaziđe.

Za 50 godina rada Ištvan Sabo je posao armirača obavljao u minimum 50 gradova širom bivše Jugoslavije i Istočne Evrope. Tvrdi da mu je veoma lepo bilo u Segedinu i Budimpešti, ali da je najlepše u Moskvi, gde je četiri godine radio u kontinuitetu. Da je u Rusiji bio veoma dugo, shvatio je tek kada se vratio sa dalekog puta i video da su njegove ćerke porasle. Osamdesetih godina išao je na razna takmičenja sa firmom i postizao velike uspehe kao najbolji armirač u Vojvodini i Jugoslaviji, dok je na internacionalnom takmičenju u Segedinu osvojio prvo mesto.

– Volim ovaj posao zato što je lep, kad vidim iza sebe brdo armature koju sam napravio, budem posebno zadovoljan – kaže Ištvan. – Armirač ne sme da ima propusta i gvožđa nikad ne sme faliti. Možemo mi posle popraviti ako padne keramika sa zida, ili malter, ili farba, sve se može sanirati, ali ako armatura padne, gotovo je i sve se ruši, videli ste u Turskoj šta se desilo.

Iako je hiljade tona gvožđa prebacio preko ruku i obučio ozbiljne majstore, armirač Ištvan Sabo voli u slobodno vreme da čita i prozu i poeziju, kao i ostalu literaturu bar sat vremena dnevno. Kako njegove kolege tvrde, on dobro poznaje istoriju, odličan je recitator i na posao uvek dolazi na vreme.

Tekst i foto: A. Čegar