"Dnevnik" na šoukejsu Slovenskog mladinskog gledališča u Ljubljani

Baš kao i to kako funkcioniše jedan ljudski organizam. Ili, kako to radi pozorišna predstava. Zašto se ljudi koji je gledaju ponekad poistovete sa njenim junacima. 

Misterija je možda prejaka reč, ali kad je u pitanju čudo, onda nema druge. Možda su baš zato i delo Simone Semenič, pa i predstava, ostali bez naslova („Še ni naslova“).

- Cela ova predstava, iako traje deset sati, zapravo je trenutak pada jedne devojke sa kolica hitne pomoći na keramički pod – dajdžest je reditelja Tomija Janežiča koji i igra u predstavi. Uputio ga je publici još na početku celodnevne avanture, dodajući:

– Sve to vreme, mi čekamo čudo.

Ispostaviće se da je čudo, pa i misterija sa početka ovog teksta, vrlo jednostavno – život sam. Trenutak u kojem Simona Semenič piše kao Ne Više Mlada Devojka, na reanimaciji posle udesa, trenutak je u kojem će joj ceo život proći pred očima. I ne samo njoj, nego i svim glumcima, kao i onima u publici (meni), koji su bili inspirisani postupkom i izvedbom događaja. Predstava mi je nekako mala reč za to čudo.

Onako kako je organizovana u matičnoj kući, na šukejsu koji je u toku ovih dana, „Še ni naslova“ se izvodi u donjoj i gornjoj sali. Posle nekoliko izmena – prvi se deo izvodi dole, drugi gore i tako naizmence do broja devet – palo mi je na pamet da je i ova podela u funkciji priče. Donji svet je nešto kao podsvest, a gornji manifestacija svesti. Još preciznije, Don Žuan, koji je u vidu legende, mita, jedan od idejnih podložaka za „Še ni naslova“, dole je silovatelj, ego-muški trip okružen ženama, a gore polako, ali sigurno postaje ranjivi muškarac, zapravo glumac kojem je san ne samo da igra naslovnu ulogu, pa još ovog čuvenog zavodnika, nego i to da mu reditelj po… Da reditelj pred njim klekne na kolena. Dakle, cela predstava je organizovana kao svojevrsna jukstapozicija takozvanog muškog i ženskog principa kao njemu podređenog, u nadi, što se do kraja i dogodi, da će istina da ga oslobodi. 

U donjoj sali, predstava počinje tako što reditelj izloži koncept, reditelj koji poneke delove teksta ponavlja nakon glumaca u mikrofon, reditelj koji pušta muzičku podlogu, navija i motiviše publiku da navija za glumce u važnim scenama, reditelj kojem ovo nije prva višečasovna predstava, mada jeste najduža… Predstava počinje i završava rediteljem koji je zatvara rečima sa početka, parafraziranim tako da zvuče kao kraj. Međutim, ona potpuno pripada glumcima, a na dar je i publici. Glumcima zato što svaki od njih ponaosob ima monolog koliki god da mu treba, zato što oživljavaju svaki kutak, svaki materijal scenskog prostora (scenografija Branka Hojnika), zato što predmetom želje čine svaki komad onoga što nose (kostimografija Marine Sremac), zato što su više puta sve zajedno u obe sale doveli do suza, ponekad od smeha, ponekad od tuge… Jednostavno, ova predstava je oličenje svega onoga što je glumac i što mu pripada, od jedinstvenog sklopa ličnosti, do lika koji igra. I sve se to razotkriva u igri između planova – donji-gornji, pojava-suština, fizička manifestacija-emocija, kostim-telo, krv-koža, šminka-lice, perika-glava... U „Še ni naslova“ glumci su i to, ta – (crtica). 

Dramaturški, struktura je veoma složena. Slobodna, reklo bi se, haotična. Kome kakva volja. Bilo bi potrebno čitav dan da se analizira. Pa samo da prepričam. Delove teksta Simone Semenič zna da čita ona sama, putem telefonskog razgovora u kojoj joj sagovornik hrabri kada god pogrešno izgovori neki deo svog teksta. Ostatak govore glumci, uključujući i vlastite priče iz života, bar nam je tako to predstavio reditelj, mada se ogradio rečima da i nije svaka priča istinita. Ko mari. Poenta je da deluju istinito. Vreme je osamdesete godine prošlog veka, muzika je takva, a radnja se uglavnom vrti oko ljubavnih događaja i dogodovština, uspešnih i manje uspešnih veoma i nimalo romantičnih zgoda i nezgoda, a neka vrsta obrta je kad se iz pozicije muških oni počnu okretati oko ljubavnih doživljaja žene koja je silovana, žene koja vara muža, žene koja je ostavljena… „Še ni naslova“ ima mnoštvo ovih dijaboličnih zaokreta, a u mnoštvu promena ne samo dramaturške građe, nego i ritma izvedbe sa verbalnog na fizički plan, anđeli u njoj znaju do do daske da šokiraju, kao i osokole. Psihološki, napamet govoreći, jedan deo predstave pred kraj citira i filozofsko-psihološku temu kojom se bavila autorka, nisam siguran zbog prevoda, nešto o odnosu Jastva i Selfa. Ko je tu ko, bog dragi zna. Shvatio sam samo da je tome mesto tu zbog gomile prikazanih nesporazuma u (ljubavnim) odnosima. Svakoj relaciji koren je u nama samima. 

A kad smo već kod toga, želeći da i na ovaj način budem deo predstave i razotkrijem još malo vlastitog bića, za mene je ceo događaj počeo jednim prijatnim susretom tokom kojeg mi je novopečena poznanica rekla da je, osim celodnevnog iskustva sa „Še ni naslova“, zainteresovana i za to sa kim će da ga podeli u publici. Ja sam ga podelio sa njom. U momentima kad je u jednoj sceni sna intonirana Kejvova „Ingo My Arms“ balada, prošli su mi svi moji životni odnosi pred očima. Video sam da je i ona plakala.

Igor Burić