PROF. DR MLAĐEN JOVANOVIĆ Šta je tačno u priči o globalnom zagrevanju?

Preko mnogih medija nas „bombarduju“ podacima o globalnom zagrevanju za koje „krive“ čovekove aktivnosti od saobraćaja do uzgoja goveda. Meteorologija je kao nauka prilično mlada, da bi se prema njenim podacima moglo pričati o klimatskim promenama. Upravo zato naš sagovornik za ovu temu nije meteorolog, nego geolog profesor dr Mlađen Jovanović sa katedre za fizičku geografiju Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu.

– Ključ onoga što će se desiti u budućnosti je poznavanje prošlosti, ali ne one relativno bliske prošlosti. Pogledajmo samo pisane izvore koji navode da od 1858. godine počinje porast temperature na svetskom nivou. Podsetio bih da se poslednje ledeno doba završilo pre 12 hiljada godina, a lednci na tlu Evrope, a naročito na Alpima nikad nisu bili duži nego polovinom XIX veka, jer je to bilo finale takozvanog malog ledenog doba.

Da li se to poklapa sa svedočanstvima da je Temza kod Londona u tom periodu bila često zamrznuta?

– Upravo! Recimo, Hadsonov zaliv je bio takođe zamrznut, Roterdamska luka je tokom zime isto bila zamrznuta, na Brojgelovim slikama vidimo klizače na kanalima i zamrznutim barama... Takvih zima u Nizozemlju više nema. Podsetio bih da su na početku tog mini ledenog doba ljudi morali da se isele sa Grenlanda, za koga se zna da je bio naseljen od X veka. On je i nazvan Grenland zato što je zaista bio zelen i što su ljudi na njemu gajili stoku i žitarice – to im je bila glavna hrana. Međutim, početkom XIV veka većina stanovnika je morala da ode odatle zbog naglog pada temperature i nemogućnosti da se prehrane i žive na tom tlu. Imamo primere iz sopstvene istorije: setimo se samo bitke na Vezircu kada je ratnike pogodila velika hladnoća na početku avgusta 1716. godine. Postoje zapisi iz tog vremena da su u Bosni neke reke bile zaleđene, a da je sneg u Slavoniji uništio useve...

Spomenuli ste da mi posmatramo temperature na samom kraju tog mini-ledenog doba...

– Da i šta je normalno posle toga – da se temperature povećavaju, a zapravo se vraćaju na one vrednosti kakve su bile pre. Da nemamo životnog iskustva i da posmatramo temperature od januara videli bi da one rastu svakim narednim mesecom i pomislili bi da će i nadalje rasti, ali pošto imamo iskustva znamo da će dolaskom jeseni one početi da padaju...Temperature kojima smo danas svedoci to su temperature normalne za period holocena (poslednjih 20 hiljada godina). S tim u vezi podsetio bih da se u okviru tzv. srednjevekovnog klimatskog optimuma vinova loza gajila u Engleskoj, a vino je bilo tako dobrog kvaliteta da više nisu morali da ga uvoze! U Nemačkoj se gajila na 200 metara višoj nadmorskoj visini. Dakle, imamo takođe puno dokaza da su u tom periodu temperature bile više nego danas.

Da li je takvih perioda bilo u istoriji koju poznajemo?

– Prema dokazima postojao je još jedan tzv. klimatski optimum koji je bio početkom nove ere – u vreme kada se širilo Rimsko carstvo. Pretpostavlja se, da je tada u Sredozemlju bilo toplije za dva stepena nego danas (prema mestima gde su se sve gajile urme) ali, naglasio bih, da ne postoji uniformnost klime – odnosno da to ne znači i da je u Panonskoj niziji temperatura bila takođe više za dva stepena. Mora se imati u vidu i da se klima potpuno drugačije ponaša na severnoj u odnosu na južnu poluloptu.

– Živimo u crno-belom svetu i neko mora da bude kriv. Kada sam ja bio mali to su bile drvoseče u Amazoniji, nešto kasnije „crni đavo“ je bila ozonska rupa... Sada je to CO2. Pravimo staklene bašte gde je veći procenat ugljen-dioksida nego u običnoj atmosferi i biljke bujaju. Mi se bojimo CO2, a ne ugljen-monoksida koji je mnogo opasniji gas – skrenuo nam je pažnju dr Mlađen Jovanović.

Šta nam govori klima iz prošlosti, da li se planeta zagreva?

– U klimatske cikluse iz prošlosti nismo pronikli, nego smo ih samo uočili. Da bismo mogli da govorimo o budućnosti morali bismo bolje da poznajemo prošlost, ali da ipak imamo veliku rezervu. Klima ledenog doba nije konstantna nego ima velike oscilacije između toplih, kao što je ovaj koji živimo, i hladnih perioda, kada je pola Evrope bilo pokriveno ledom. S druge strane kako porediti vazduh iz mehurića u ledu i savremena merenja atmosfere? Svaki fizičar će vam reći da bi nastao taj lednički led danas na Antartiku potrebno je oko hiljadu do hiljadu i po godina, a tokom tog perioda kroz taj sneg od kojeg nastaje led cirkuliše hladna voda. Istakao bih da ništa tako dobro ne upija CO2 iz vazduha kao hladna voda, a to znači da su dobijeni rezultati merenja iz mehurića leda znatno umanjeni! Svi dokazi govore da su periodi interglacijalne klime bili znatno topliji, nego ovaj period u kojem mi živimo. To znači da je i nivo svetskog mora bio osetno viši.

Koji je to normalan nivo svetskih mora?

– Tako nešto ne postoji, jer se on stalno pod uticajem prirode menja. Prema mom mišljenju taj nivo je stabilan. Imamo gradove koji su potopljeni, ali i one koji su nekad bili na obali mora, to može da znači da se kopno spušta ili izdiže, a ne da se samo nivo mora menja. Zato niko i ne može da kaže koliki je bio nivo mora tokom poslednjeg ledenog doba, baš zbog tektonike, a erozija uništava sve tragove obalske linije i onda nemamo validne dokaze. Jedino možemo da se oslonimo na korale.

Na koji način nam koralni grebeni govore o tome?

– I sam sam se zapitao otkud korali na površini vode, kada su to bića koja žive u morima na 20-30 m dubine. Naime, rađeno je istraživanje sedimenata koji se nalaze unutar korala i došlo se do procene da su nastali pre oko 400.000 godina u jednom veoma, veoma toplom periodu. Što znači da je tada nivo mora bio bar za 20 metara viši nego danas.

Koliko čovek utiče na klimu?

– Sve više ljudi živi u gradovima koji su zbog saobraćaja, zgrada, klimatizacije i grejanja postala toplotna ostrva. Da li to utiče na klimu – verovatno da. No, skrenuo bih pažnju da je promenjen kredibilitet merenja kada su u pitanju srednje godišnje temperature planete. Istakao bih da se merenja u XIX i XX veku razlikuju – jer nije bilo toliko mernih stanica koliko je sada, zatim, instrumenti su bili drugačiji od ovih savremenih... Da je u pitanju naučni eksperiment ti rezultati ne bi bili kredibilni – jer nisu isti uslovi!

Marina Jablanov Stojanović

Foto: privatna arhiva dr M .J.

Istorijat meteorologije

Reč meteorologija potiče od grčke reči meteoron, koja se odnosila na sve pojave na nebu. Starogrčki filozof Aristotel, u svojim istraživanjima prirode bavio se i vremenskim prilikama i o tome napisao knjigu koja se zove „Meteorologika“. Međutim, prava istraživanja vremenskih prilika mogla su da otpočnu tek kada su izumljeni instrumenti koji su merili temperaturu, pritisak, vlagu, brzinu i pravac vetra. Tokom XIX veka razvoj pouzdanih instrumenata omogućio je stalnost i tačnost osmatranja na širem području. Kod nas je profesor Vladimir Jakšić 1. januara 1848. počeo da meri maksimalne i minimalne temperature i beleži vremenske pojave u Beogradu. A prva mreža od 20 meteoroloških stanica u Srbiji je počela da radi 1856. godine i to je u to vreme bila najgušća mreža stanica u svetu.

Međunarodna saradnja u meteorologiji je utemeljena na Prvom međunarodnom kongresu meteorologa u Beču, 1873. godine kada je osnovana Međunarodna meteorološka organizacija. Ta organizacija je prerasla 1950. godine u Svetsku meteorološku organizaciju 23. marta, kada se obeležava Svetski dan meteorologije.