JUG I STRIP U TEORIJI: Analitički i duhovito o „pričama o slikama”

Brojne su generacije tokom 20. veka u svetu i na ovim prostorima odrastale i stasavale uz publikacije sa stripovima. Stripovi su deci otkrivali nove predele i vremena (stara, sadašnja ili buduća), drugačije narode i kulture, avanture, ratove, ljubavi i tuge, smeh i suze...

Mnogi su naučili da čitaju zahvaljujući stripovima, a zbog želje da bolje shvate šta se na slikama dešava. U kasnijim školskim godinama stripovi su odvlačili pažnju s učenja, vodeći svoje male i malo veće čitaoce u izmaštane stvarnosti bez mnogo veze sa tekućom realnošću. Odrastanje je često podrazumevalo odbacivanje stripova kao neozbiljne, detinje lektire. Zbog svega toga su seriozna (čitaj: akademska) promišljanja „priča u slikama“ bila retka čak i u „belom svetu“ i padaju tek u drugu polovinu 20. veka (uz poneke ranije izuzetne). Teorijsko i kritičarsko bavljenje stripom na ovdašnjim teritorijama kasnilo je još i više jer je, posle Drugog svetskog rata, strip prokazan i zabranjen kao štetan proizvod zapadno-kapitalističke kulture koji će pokvariti socijalističku omladinu. Kada je taj žig koliko-toliko obrisan, nastupio je period proglašenja stripa za „kič i šund“ koji se može štampati, ali i mora dodatno oporezovati i tako povećanom cenom učiniti slabije dostupnim najširoj publici – deci. Konačno, dodatno ponižavanje stripa bilo je njegovo objavljivanje bez naznaka autora (crtača, scenariste). Ipak, tekstovi o stripovima koji bi se mogli, koristeći literarnu terminologiju, okarakterisati kao „sekundarna literature“, dakle prikazi i kritike određenih dela odnosno istorijski osvrti, počeli su se sporadično pojavljivati što u dnevnoj i nedeljnoj štampi, što u časopisima za „kulturu, umetnost i društvena pitanja“. Tako su ovdašnji stripoljubci mogli da saznaju više o 9. umetnosti, njenoj istoriji, važnim autorima, kriterijumima za procenu valjanosti pojednih dela; ovi su tekstovi bili prevodi stranih članaka ali je bilo i onih koji su poticali iz pera domaćih stvaralaca. Konačno su se počele objavljivati i teorijske knjige o stripu koje su ispisali i strani i domaći autori. No, sva je domaća produkcija tekstova utemeljena na angažovanju pojedinaca u časopisima, odnosno izdavačkim kućama čiji su urednici bili otvoreni za novotarije koje još nisu dobile akademsku potvrdu. Otuda nedostatak sistematičnog i kontinuiranog praćenja i proučavanja strane i domaće istorije stripa i njegovog savremenog trenutka. S druge strane, paradoksalno je ali neumoljivo logično da rasutost tekstova o stripu po mnogim publikacijama rezultira nemogućnošću njihovog šireg praćenja i korišćenja-proučavanja (što poslednjih godina koliko-toliko ispravlja nekolicina domaćih internet strip sajtova).

Zbog svega rečenog, svako sabiranje i klasifikovanje domaćih radova o stripu je vredno pažnje a zbornik koji je priredio Marko Stojanović pod naslovom „Jug i strip u teoriji“ (izdanje Udruženja ljubitelja stripa i pisanje reči „Nikola Mitrović Kokan“) u rangu je fantastičnog otkrovenja. Naime, ovaj strip promoter, autor i teoretičar otkriva znatiželjnim čitaocima da na prostorima juga Srbije, od Surdulice preko Leskovca i Niša do Pirota, Babušnice i Dimitrovgrada, poslednjih decenija u nizu časopisa, od „Arsenala“, „Strip Presinga“, „Tink Tanka“, „Gradine“, „Trash-a“, „Naše reči“ i još nekoliko izdanja, o stripu piše više od dvadeset autora! Neki kao što su Branislav Miltojević, Nikola Milićević, Srđan Marković i Dragan Stošić o stripu pišu decenijama. Rame uz rame sa njima su nešto mlađi Velibor Petković, Saša Stojanović, Ivan Spirić, Predrag Stanković, Dragan Đorđević, Dejan Ognjanović, Dalibor Đorđević, Goran Stevanović, Dejan Stojiljković, Marko Stojanović, Zlatibor Stanković, Marjan Milanov, Nenad Pejčić, Stefan A. Marković, Aleksandar Teokarević a pristižu i mlade snage - Uroš Dimitrijević, Luka Vidosavljević, Stefan D. Marković i Luka Stojanović. Svako od njih u ovom je zborniku zastupljen sa par tekstova kroz koje demonstrira kako svoja interesovanja tako i ambicije odnosno analitičke veštine. Mada se bave različitim tema, od istorije stripa, svetske i  domaće, pojedinih autora i dela, svi autori pokazuju zavidnu upućenost u predmete svog rada kao i u opštu odnosno popularnu kulturu što je svakako temelj za valjane tekstove. Dodatak ovim kvalitetima je i velika doza duhovitosti koja čini da čitalac uživa kako u analizama tako i vrcavim dosetkama koje anuliraju pretpostavljenju akademsku uštogljenost a u duhu je stripa kao umetničke forme.

Ilija Bakić