Rezon: Šta je Srbima Kosovo danas?  

Taj iracionalni pristup racionalnim poslovima, kakav je politika, sa svim njenim posledicama po život jednog naroda, nije nov. Nije izum 19, 20, niti 21 veka. Nije patent Obrenovića, Karađorđevića, Tita ili Miloševića. Nije pronalazak Koštunice ili Tadića. Spisak srpskih pretencioznosti i malodušnosti je dugačak. Brevijar naših zabluda je još duži. Ali ni iz jedne svoje greške, niti tuđe loše namere nismo izvukli nikakvu pouku. Još manje smo analizirali uspone i padove drugih. Još ređe smo razumevali da nove istorijske okolnosti neumoljivo menjaju stare činjenice. I da te izmene postaju neminovnost.

Srbi smatraju da su najpošteniji, najpametniji, najhrabriji i najrazumniji narod na svetu. Srbi su takođe ubeđeni da Englezi vekovima upravljaju svetskim političkim tokovima. Direktno. I iz senke. Ali, nisu ništa naučili iz istorije Velike Britanije, koja je bila najveća supersila koju je svet poznavao. Zauzimala je teritoriju tri puta veću od Rimskog carstva na vrhuncu njegove slave. Prostirala se na četiri kontinenta. I onda je imperija izgubila snagu i vratila se na ostrvo. Počelo je od američkih kolonija. Nastavilo se sa Irskom, a završilo sa Indijom, i ostalim kolonijama. Ultradesničari i svi ostali nacionalisti reći će da Irska i Kosovo nisu isto! Tvrdiće da englesko osvajanje Amerike i Kosovo nisu isto. Nažalost, istorijske činjenice ih demantuju. Zvanična istorija nudi suprotne dokaze.

Englezi su puškom i mačem osvojili, i na pušku i mač izgubili Ameriku. Srbi su Kosovo na sablju dobili, na sablju ga izgubili, u Balkanskim ratovima ga na pušku vratili. I na kraju ga na novčanik, i malodušnom politikom od 2000. do 2012. godine ponovo izgubili. Englezi su u Americi mlad narod, kao što su Srbi na Balkanu mlad narod. Kosovo od Vizantije osvajamo od 10. do 12. veka, a u vreme Nemanjića učvršćujemo svoju vlast tamo. Nakon Kosovskog boja postaje turska teritorija, ali su Srbi sve do 1689. ostali većinski narod na Kosovu. Dok Beč nije napravio novu kalkulaciju odbrane svojih interesa i svoje udobnosti, zasnovanu na srpskoj krvi. I srpskoj žrtvi. Na tristotu godišnjicu Kosovskog boja austrijski vođa Pikolomini, podbunio je Srbe i zajedno sa njima napao Turke na Kosovu. Taj, Srbima nepotreban sukob, izazvao je tektonske poremećaje i odgovoran je za mnoga srpska stradanja od 17. do 21. veka. Od Čarnojevića do Miloševića.

- Već 1690. godine, nakon pomora njegove vojske i njegove smrti i zaposlenosti Austrije na drugoj strani, došlo do austrijskog povlačenja. Kompromitovani zbog veza s Austrijom, Srbi su, pod patrijarhom Arsenijem Trećim, pobegli prema Austriji, i napustili su svoja ognjišta. Aktivan i od Turaka favorizovan albanski elemenat počeo je od 18. veka sistematsku kolonizaciju po Kosovu. I ne samo na Kosovu - piše Vlarimir Ćorović. I drugi istoričari su saglasni da širenje muslimanskih Albanaca počinje posle velike seobe Srba u Austriju, 1690, godine, posle ratova u 18. veku i nove seobe Srba od 1739. Turci su zdušno pomagali to nadiranje Albanaca. Četiri veka nakon Kosovskog boja, u Beču je nastao mit o Kosovu. Pesme je prikupio i prilagodio Vuk, uz pomoć metodologije, po kojoj se gradi uspešan ep, koja u sebi baštini najuspešnije zaplete, poruke, epskog nasleđa antike i celog čovečanstva.

Tokom mnogih godina Kosovo je bilo predmet tajne diplomatije. Od Brankovića, Karađorđa  i Miloša, Tajnog sporazuma, Memoranduma SANU, Gazimestana 1989, do pogroma 2004. i proglašenja nezavisnosti 2008. godine. Milošević je javno proklamovao rat protiv NATO-a, a onda je tokom većeg dela svoje vladavine vodio tajne pregovare, čije detalje nacija ne zna ni 17 godina posle njegove smrti u zatvorskoj ćeliji u Ševeningenu. Isto tako, ni šesnaest godina posle pada Koštunice, i 11 godina posle političkog sunovrata Borisa Tadića, mi ne znamo zašto su i s kojom namerom rasformirali SR Jugoslaviju i DZ Srbije i Crne Gore? Kome je to išlo u prilog? Koju dobrobit je Srbija imala od toga? Kako je to pomoglo zaštiti interesa Srba na Kosovu i Metohiji? Šta su mislili na koji način će nam to pomoći u odbrani Rezolucije 1244? Koštunica i Tadić iskoristili su svoju kohabitaciju na najgori mogući način. Dok su kosovski Albanci jačali svoje pozicije u međunarodnoj zajednici i pripremali se za otimanje Kosova, oni su uništavali ekonomiju, zatvrali fabrike, otpuštali ljude. Njihov greh je ogroman. I neoprostiv. Za razliku od njih Vučić otvoreno govori šta se dešava. Šta nam spremaju? Šta nude? Čime nas ucenjuju? Čime nam prete? Mogao je kao njegovi prethodnici da izdaje kominikea o sadržajnim i plodnim razgovorima. Ali nije, otvoreno je rekao građanima šta ih očekuje.

Da zanemarimo Šolc-Makronov plan, šta bi oni koji zagovaraju proteste i konflikte namenili za više od milion Albanca koji neće da žive sa nama? Nasilno bi ih naterali da postanu Srbi? Da zavole Srbiju? Da ih reprogramiraju? Da im narede da se odreknu samoproglašene državnosti Kosova? To je neozbiljno. I neodgovorno. Jer kad su bili u prilici da spreče proglašenje nezavisnosti, nisu preduzeli ništa. Zato ni danas sem krupnih, ali ispraznih pokliča ne nude ništa. Jer, čak i da postoji teoretska mogućnost da ostvarimo punu nadležnost nad Kosovom, ne nude rešenje na koji način da integrišemo Albanace, koji ne žele da žive u Srbiji. Nikakvi herojski pokliči iz Beograda ne mogu poništiti notornu činjenicu da je Kosovo naseljeno drugim narodom.      

Šta je od kosovskog mita ostalo danas? U današnjici je mit govor, smatra Rolan Bart.

- Mit ne određuje predmet njegove poruke, već način na koji on nju saopštava: granice mita su formalne, a ne supstancijalne - kaže Bart.

I zato je logično da Kosovo, kao mitski pojam, ujedinjuje ultadesničare i leve liberale, ali na čisto formalnom planu, kao pojam koji mogu da iskoriste u propagandne svrhe. I jedni i drugi neprestano ponavljaju da treba da razmotrimo naše planove, načine, sredstva, smernice i zamisli. Ali, kao ni uoči Farkašića 1937, kada opozicija nije imala odgovor na "hrvatsko pitanje", tako ni danas ne vidimo da opozicija ima plan za kosovsko pitanje i dalji razvoj Srbije.

Ne sporim se s desničarima koji tvrde da je Kosovo plemenita stvar. Da je to uzvišeni simbol za koji se vredi boriti. Razlika je u tome kako vidimo tu borbu. Oni koji smatraju da je neki novi sukob bolji od razgovora, onda je to borba protiv naroda. Protiv države. Jer, koliko god se uzdali u učinkovitost oružja i pravedne ciljeve, oni koji se razumeju u vojnu veštinu znaju, to nije razborit pristup odbrani interesa Srba na Kosovu, i građana Srbije. Upotreba oružja, kad je NATO protiv nas, ne garantuje pobedu. A ako ne pobedimo, šta smo postigli? Pregovori nude nadu za pomirenje. Za dugotrajan mir. A mir ima moć i autoritet da konflikt zameni dobortom, da obezbedi bolju budućnost za Srbe i Albance, Rome, Bošnjake, Gorance. Da omogući dalji razvoj Raške oblasti, Timočke krajine, Šumadije, Lozničkog kraja, Mačve, Vojvodine, Beograda. Insistiranjem na neprihvatanju činjenica na terenu, neracionalnom opčinjenošću vojnim rešenjem i zagovaranjem agresivne politike desničari zapravo nanose štetu interesima Srbije koje žele da sačuvaju. U rat idu najsposobniji. Najhrabriji. A kod kuće ostaju najmanje sposobni i najmanje hrabri. Onda na krvi i žrtvi najsposobnijih, najnesposobniji grade svoje privilegije. Zato je svaki poziv da se Kosovo brani bilo kako drugačije osim diplomatijom i razgovorima isključen iz razuma. Patriotizmom se ne može smatrati svaka neopreznost, svaka neracionalnost koja može izazvati nesagledive posledice po naciju! Patriotizam ne može imati obeležja odsustva razuma! Patriotizam se meri koristima po državu i građane.

Obezvređena, izolovana Srbija nije ono za šta treba da se borimo. I treba s indignacijom odbiti svaku politiku koja to zagovara. Slaba Srbija neće samo izgubiti priliku da odbrani interese srpskog naroda na Kosovu, već će izgubiti priliku da ekonomski ojača, i tako slaba može biti plen i drugim lošim ambicijama. Dokle god se borimo za mir ne možemo da pogrešimo. A ako uz odbijanje priznanja nezavisnosti, stopiranje njihovog puta u UN, Zajednica srpskih opština i potpuni mir, budu jedino što smo uspeli da dogovorimo, to će biti uspeh za koji se vredi boriti.

Žestoki duh slobode kod Srba je stvar karaktera. Nasleđe predaka. Ljubav Srba prema slobodi je neodvojiva karakteristika njihovog bića, koju pregovori o miru uvažavaju više nego razmišljanja o ratu. Častan i stabilan mir, uz zadržavanje ekonomskog progresa je vrednost koja se ne može osporiti. Srpski narod je Kosovski mit prihvatio i čuvao kao najčvršću tačku svog univerzuma i uzdigao ga do nivoa uzvišenosti. Kosovo je kriterijum njegovog indentiteta. Na koji način bi ta uzvišenost bila sačuvana ako Srbija ne pregovara o njemu? Nikako. I zato treba poštovati Vučićevu odlučnost da pregovara u interesima Srba i Srbije. Odlučnost, kad je sve stavljeno na kocku zamenjuje snagu oružja. Šekspir kaže: "Biti velik nije rad velika cilja krenuti se nego s veličinom moći za jednu slamku krenuti u borbu kad je na kocki čast. Zajednica srpskih opština je ta slamka za koju se Srbija danas, posle svih viševekovnih grešaka bori!

Srpski interesi sa najbolje brane mirom u okviru svetskih interesa, kao što to radi Vučić. Mir na Kosovu je izuzetan plan. Mir na Balkanu je vrhunsko političko pregnuće. Kome je malo, nek, ako ume, predloži više, ali, mir je osnovni uslov za svaki prosperitet. Najbolji zamislivi anker sadašnjosti i temelj budućnosti.

 Milorad Bojović

Autor je stručnjak za odnose s javnošću i poslanik u Skupštini Srbije