Prodavci se žale na slabiju prodaju na Najlonu

Prostor od 41.000 kvadratnih metara podeljen je na više prodajnih delova: u natkrivenom su uglavnom garderoba i obuća, dok su pod otvorenim nebom poređane kartonske kutije sa brojnim yiyabiyama: od čaša, flaša, raznih ukrasnih figurica, naočara, do starih tacni, fenjera, svećnjaka, nema šta nema. 

Jedan deo je rezervisan za prodaju nameštaja, a uz sam ulaz poređani su prodavci cveća, dok se malo dalje nudi alat i još štošta. Mnogi prodavci verovatno ne znaju da neki predmet iz njihove ponude predstavlja antikvitet, te samim tim ima i neku veću vrednost, ali ni to nije problem. Cenkanje je jedna od čari koje odlikuju nadaleko legendarni Najlon, kao i formiranje cena na licu mesta, ali je i opšte poznato da se za ulov treba valjano potruditi, te zasukati rukave i uroniti u gomile garderobe ili kartonske kutije, te strpljivo čeprkati.

Ekipa „Dnevnika” iskoristila je subotnje tmurno jutro da procunja tim velikim prostorom, ali zbog kiše koja je rominjala, snebivajući se da padne punim kapacitetom, nije baš bilo mnogo kupaca. 

 – Na Najlon pijaci prodajem unazad sedam godina, ali, nažalost, prodaja ide sve lošije – priča nam jedna od prodavačica koja je želela da ostane anonimna. – U zavisnosti od sezone, zimi idu bolje štrikani odevni predmeti, a leti cveće. Nekad mi sestra pomogne, nešto sama štrikam, pa i ovde dok sedim, stvaram nove proizvode. Prodajem zepe, čarape, prsluke, džempere i slično. 

Za male pare sve može

Iz Beograda je na Najlon došla i Ivana Đurđevski, jer se za novosadski fenomen nadaleko čulo.

– Pre nekoliko dana smo imali neko veselje, pa smo iskoristili priliku da posetimo i čuvenu Najlon pijacu – uzbuđena je Ivana Đurđevski, koja kaže da inače prati takve vrste buvljaka, te je tako obišla Bubanj Potok u njenom gradu, kao i Šopić u Lazarevcu. – Nažalost, danas je baš nešto slaba ponuda, pošto je i vreme bezveze. Ne tražimo nešto konkretno, ali šta god da nađemo za male pare, može. Volimo da posećujemo ovakve pijace jer mogu da se nađu pravi dragulji i potpuno nove stvari, iako se za ovu vrstu trgovine vezuju razne predrasude.

Većina prodavaca nije bila raspoložena za razgovor, a ne treba ih ni kriviti. Ružno vreme, hladno na rukama, slaba posećenost, a i prodaja sve lošija. Dok se provlačimo kroz pune kutije, čujemo prodavce kako dovikuju „Sve za 50 dinara” ili „Kod nas markirane stvari”, dok većina sedi sa svojim mislima i pita se kako li će proći dan. 

– Prodaja je nikakva, sve je slabije, čini mi se od pandemije – kazao je  Dejan Mastilović, koji na Najlonu prodaje garderobu već devet godina. – Možda jesu podigli minimalac, ali je život poskupeo, sve je manje mogućnosti da se pazari. 

Od pre nekoliko godina, svakog vikenda Jovan Dormošev dođe čak iz Kule i on je zadovoljan, kako poslom, tako i kupcima koji pazare kod njega. 

– Radimo u prodavnici nameštaja „Enterijer San Kula” sav pločasti materijal, tapaciramo ugaone garniture, dvosede, trosede, a ujedno pružamo i usluge restauracije starog nameštaja – izjavio je Dormošev. –  Novosađani nas već znaju, a iako se nigde ne reklamiramo, kvalitet robe i preporuka su naš glavni adut. Divan je narod koji dolazi, lepo se može sarađivati, ljudi kupuju, a oni koji su emotivno vezani za svoj stari stilski nameštaj radije ga restauriraju. 

Radenko Rajlić kaže da dolazi svakog vikenda u potragu za dobrim knjigama i stripovima, koja uglavnom uvek bude plodonosna. 

– Cene su vrlo prihvatljive – nasmejan je Rajlić. – Možda se zbog vrhunske atmosfere i vraćam uvek ovamo, bolje je od ijedne žurke u gradu. 

Kupac alata Predrag Tomčić dolazi iz Oyaka, i to uglavnom petkom, a dešava se i subotom i nedeljom da se nađe u potrazi za nekim drugim potrepštinama. Kaže da Najlon pijacu od drugih tržnica odvaja upravo to što je otvorena samo poslednja tri dana u nedelji.   

– Stolar sam i alati su dosta povoljni, pa ko je majstor, može da nađe ono što mu treba po nižim cenama – priča Tomčić. – Došao sam svašta nešto da vidim, jer se uvek nađe nešto zanimljivo i za kuću, a volim cveće, pa sam sada istraživao šta ima u ponudi. 

I. Bakmaz