Antigona – lepo je kad padneš na mekano u Ujvideki sinhazu

Autorski projekti, kako to obično biva, uspostavljaju novi scenski tekst u odnosu na neki stari, neku temu ili pitanje, a reditelj Romano Nikolić radeći sa dramaturškinjom Doroteom Šušak i glumačkim ansamblom Novosadskog pozorišta na tragediji „Antigona” Sofokla, kao da je radio na tome da otvori i postavi što više tema i pitanja, u odnosu na izvornik. Tako je napravljena prava mala riznica, u kojoj vrednost, u zavisnosti od oka posmatrača, može da bude i pravo malo bogatstvo.

Prvo i najočiglednije, ko poznaje dramski tekst i ko je došao da gleda „Antigonu”, videće je samo u naznakama. Priča o pogibiji dva brata, Eteokla i Polinika, sukobu dve sestre, Ismene i Antigone, pod vladavinom surovog Kreonta, nije predstavljena nijednom rečju, pa niti jednom poznatom scenom. Ovaj nivo predstave može  da se složi samo u glavi gledaoca, ili čak da ostane kao nedoumica.

Drugi nivo, onaj koji je izgrađen na osnovu motiva poznate tragedije, diskretno predstavlja najskoriji bratoubilački rat sa ovih prostora, posle kojeg je najviše patnje ostalo njihovim majkama i sestrama. Za razliku od političkog, ili u prilog njemu, ovde je fokus na porodičnom nasleđu. Odgovornosti prema prošlosti kao zalogu za budućnost.

Hibris tragedije i dalje je zajednički Antigoni i savremenoj ženi koju u njeno ime igra Gabriela Crnković - moralni zakon koji je na neki način prkoseći pisanom i nepisanom zakonu polisa, današnjih republika (eks Jugoslavije). Unutrašnja potreba da se autoritarnom diktatu suprotstavi slobodoumnom pobunom, da se mržnji suprotstavi ljubavlju, govoreći jezikom tragedije Sofokla, što je u predstavi dominantno pretočeno u niz monologa. Zapravo solilokvija, razgovora sa sobom, u toj meri psihološki pojačanih da su glavni likovi, dva brata i dve sestre, duplirani kroz scenske pojave njih samih na dečjem uzrastu. Ove slike i prilike, njihovo scensko dejstvo, praktično su jedini „dijalog”, jedina mogućnost za dramski sukob i saspens. Ovaj postupak dodatno pojačava i nivo razumevanja da je žrtva podnesena u ovoj tragediji nečije detinjstvo, detinja nevinost, što pojačava i patos roditelja, odnosno mogućnost nastavka života. Takođe, nizom monoloških radnji osim na unutrašnjem planu, aktivira se i pojačava odnos prema spolja, obraćanje publici, svojevrsno uvlačenje u svedočenje i učešće u radnji.

Osim što je dramaturški razložena, predstava „Antigona - lepo je kad padneš na mekano” Romana Nikolića u Novosadskom pozorištu/ Ujvideki sinhazi, scenski - vizuelno i auditivno - ima mnoštvo podeljnih celina koji su zajedno više od njihovog prostog zbira. Scenografiju Zdravke Ivandije Kirigin sa jedne strane čini prikolica u koju se još u prologu odlažu tela sa ratišta čiji zvuci ođekuju iz ofa. U središnjem delu je kuhinja, prikaz porodičnog doma, a u proscenijumu brisani prostor, zemlja, na kojoj može da se igra i pod na kojem se (pro)pada. Svi ovi scenski prostori imaju radnje i sa pozitivnom i sa negativnom konotacijom, što je još jedan znak da stvari nisu same po sebi crne ili bele, nego da to i od nas zavisi.

Zdravka Ivandija Kirigin kreirala je i kostim koji u skladu sa celom predstavom samo na prvi pogled deluje jednostavno i svedeno. Međutim, i taj elemenat predstave poseduje niz detalja koji odgovaraju likovima i njihovim stanjima, kao što je fina crna čipka na Antigoninoj bluzi, kojoj savršen prirodni odraz kasnije postaje trag zemlje na njenom licu.

Najjače scene su kada Antigona i Hemon (Daniel Gomboš) u zagrljaju ležu na prikolicu i tako prinose svoju žrtvu ljubavi, plešu imaginarni prvi venčani ples, kada svi likovi formiraju svojevrsne porodične portrete - scenske slike, kada Antigona ubija mlađu sebe, kada Ismena (Regina Sabo) traži sestru razbijajući led u frižideru... 

Dizajn svetla Vesne Kolarec i igra glumačkog ansambla Novosadskog pozorišta/ Ujvideki sinhaz dodatno čini fantastičnom predstavu „Antigona - lepo je kad padneš na mekano” Romana Nikolića. U smislu da dugo nisam video strukturisaniju, posvećeniju kreaciju i igru koja ovu predstavu izdvaja daleko iznad repertoarskog proseka.

Nisam siguran da sam pohvatao i shvatio sve što su autori i akteri ove predstave želeli da nam kažu. Složenost poetike se pomalo i opire racionalnom tumačenju, pa sam ponekad imao i doživljaj da bi mi trebao specijalni interpretator pozorišnih sredstava i znakova, koji u predstavi granaju i bujaju, a na momente i eksplodiraju. Zato sam emotivno i te kako osetio svu silinu njene misli, idejnoga plana predstave, i prepustio se finom tkanju scena koje se prepliću i teku, paradoksalno me istovremeno duboko umirujući i razuveravajući da će sve da bude u redu.

Setio sam se priče sa jednim drugarom koji me uveravao da se ne plače zbog scene, nego zbog violine iz pozadine. Ovde se nije čula violina, nego tri, četiri tona koja je na klaviru komponovala Irena Popović Dragović. Nije Sati, nije Glas, ali taj minimalizam, ta tri-četiri tona, imala su za mene snagu sudbinske simfonije čiji je orekstar bila cela ekipa predstave.

Igor Burić