Franja Šnautil, bard novinarstva iz Kaća: Zanat se ne uči, zanat se krade

Ali rad u Kaćkim novinama samo je kruna jedne turbulentne i zanimljive karijere koja je počela davne 1961. godine. Od tada su, zbog karakterističnog stila i pristupa novinarstvu, tekstovi mladog žurnaliste u doba stare Jugoslavije često bili zabranjivani, kao i sami listovi s kojima je sarađivao. Zadirao je u teme od kojih su svi bežali, a tako je bio bliži cilju o kome bi trebalo da mašta svaki novinar – da iznese istinu na videlo!

Elem, kako kaže i sam entuzijastični novinar iz Kaća, kod njega nema ništa ukratko – pa tako i priča o karijeri koja traje već 62. godinu nema određen ni početak, ni kraj, kao ni radno vreme.

– Pravi novinar, poput policajca, nema radno vreme i mora da bude aktivan tokom celog dana – pojašnjava Šnautil. – Takođe, on mora, pre svega, da postane akter nekog dešavanja, učesnik, da ume da prati tok događaja i da prepozna stvari koje se ne mogu videti na prvi pogled.

Iz čiste potrebe da piše, prihvatio je činjenicu da je novinarstvo vrsta droge, od koje se ne može pobeći, ali da je jedino i pravo rešenje koje može da ga dovede do već pomenute istine, jer je to ono što svaki čitalac želi da pročita. Zato ovaj bard srpskog i jugoslovenskog novinarstva, te doajen seoske žurnalistike, nikada nije uvijao u celofan šta god da je pomislio i želeo da iznese u javnost. – Otkad sam počeo da pišem, držao sam se istine kao pijan plota, a mnogima se to nije sviđalo – ističe naš sagovornik. – I niko mi tada nije govorio da nije tačno ono što sam napisao, već su radije kazivali da sam bezobrazan i bili ljuti ukoliko čuju nešto što im ne prija. Zato su stari Rimljani odavno već rekli da o ukusima ne vredi raspravljati.

Novinarsku karijeru Franja Šnautil započeo je sa 19 godina u Studentskom listu „Indeks”. Na predlog razrednog starešine Milenka Furundulje i nastavničkog veća gimnazije koju je pohađao, postaje saradnik, kako kaže, „najbezobraznijih” novina tadašnjeg Saveza studenata Novosadskog univerziteta. Tada je pisao tekstove po zadatku, najčešće o srednjoškolskim temama, ali ubrzano se odvojio od šablona i počeo podrobnije da se bavi „studentskom problematikom”.

– Indeks je malo-malo bio zabranjivan čak i zbog mojih tekstova i aforizama koji su bili antidržavni – kazuje Šnautil, koji se u to vreme potpisivao pod pseudonimom FIŠ. – Cenzura tih novina bila je nezamisliva, pa ono što napišem često nije štampano, a onda se dosetim da stalno sastavljam dve vrste tekstova, jedan bi bio za novine, dok bi drugi bio napisan za radnike „Foruma” koji su štampali list. Oni su voleli da čitaju naše aforizme koji nisu prolazili kod strogih cenzora, pa su posle znali da časte ručkom, nas bezobrazne i večito gladne novinare. Tadašnji tehnički direktor Zare Tomić i ja često bismo odlazili na skroman ručak, ali u jednom trenutku došao bi kelner, doneo dobru klopu i šapnuo da su nas častili radnici „Foruma”.

Naš sagovornik vrlo brzo nastavlja karijeru u Radiju Novi Sad, i to veoma čudnom odlukom Saveza studenata i glavnog i odgovornog urednika „Indeksa”. Oni dolaze do rešenja da bi bilo dobro da zamene mladog novinara za istočnonemački magnetofon „Leve-Opta”, jer do tada nisu posedovali uređaj kojim bi snimali razgovore.

– Tada sam pekao zanat kod čuvene stare ekipe novinara, pratio sve lokalne teme uz 17 i po kila težak magnetofon, i nikada nisam zakasnio, u minut sam bio svugde – priseća se Šnautil. – U međuvremenu sam ponovo pisao za „Indeks”, jer studentu uvek zafali para, i bio među prvima koji je u novinarstvu rekao „čuo sam”, pokušavajući da izbegnem ustaljene fraze „rečeno je” ili „dogovoreno je”, pogotovo kada se pisalo o političkim dešavanjima. Mnogi su se zgražavali jer u to vreme niko nije smeo da se izjašnjava o „stvarima iz komiteta” u prvom licu ni jednine ni množine.

On dodaje da je tih godina bilo „svega i svačega” i da je u jednom trenutku morao da ide u vojsku zbog mnogih tekstova koje je objavljivao u „Indeksu”. Iako je svojevremeno studirao poljoprivredu i pravo, te bio radnik u renomiranim firmama „Interservis” i „Venac”, uvek se vraćao novinarstvu. Bio je saradnik Jugoslovenske privredne revije iz Novog Sada i sarajevskog „Asa”, ali i jedan od pokretača Omladinskog radija.

Biografija

Privrednik, pronalazač i novinar Franja Šnautil rođen je u Turiji 1942. godine. Studirao je pravo i poljoprivredu.

Najpre je bio zaposlen u preduzećima „Interservis” i „Venac” (danas „Neoplanta”), a zatim u Kaću osniva sopstveno preduzeće „FJM Company”. Do 1999. godine prijavio je deset patenata iz oblasti prehrambene industrije.

– Svakog dana bavio sam se drugom temom, za mene je sve događaj, sve što vidim i čujem – ističe Šnautil. – Zanat se ne uči, zanat se krade! Nažalost, to mnogi sada nazivaju istraživačkim novinarstvom, ali nisu ni svesni da je novinar sam po sebi istraživač.

Već 45 godina svoje tekstove stvara na jednoj te istoj pisaćoj mašini koju od milošte naziva gospođom, a samo kucanje na ovoj spravi naš sagovornik vidi samo kao prednost, jer smatra da se tokom rada na kompjuteru piše mehanički, te da se nimalo ne razmišlja.

Otkako je devedesetih godina prošlog veka postao jedan od najrevnosnijih saradnika Kaćkih novina, teme kojima se bavio zamenio je lokalnim, seoskim dešavanjima, koja je prenosio čitaocima na sebi svojstven način. U periodu od skoro 30 godina, najviše se interesovao za istoriju mesta u kom i danas živi, pa je tako pisao o Milevi Marić i njenom doprinosu teoriji relativiteta, kao i o kaćkim Švabama, koji su srpsko stanovništvo spasli od pogroma 1942. godine. Tekstove uglavnom piše sam, retko kad mu je ko pomagao, osim Duleta seniora, sibirskog plavog mačka, koji je znao najbolje da ga sluša i da ga dovede do pravog traga ili informacije, ali i do ludila.

A. Čegar