DNEVNIK U BAČKOM MONOŠTORU Lepo im je jer žive u skladu sa prirodom
Paprika, voda, so, malo parađz soka, dobar domaći luk koji treba fino da se sjedini sa supicom, riba koja se ulovi i dobra vatra, odnosno suva drva i non-stop da pomenuti sadržaj vri, i eto najjednostavnijeg recepta za najvažnije jelo u Bačkom Monoštoru – riblji paprikaš!
Ovo vam pišemo jer ne biste nam verovali koliko puta smo čuli da se monoštorski život vrti oko tog specijaliteta, ali ćete nam verovati da nismo imali priliku da ga probamo. Kako bilo, našli smo način (premda nismo morali mnogo da tragamo jer je sve „na izvol’te”) kako da ipak uživamo prilikom nedavne posete ovom mestu koje pripada Gradu Somboru.
– Svi ovde živimo mirno, polagano, ali je selo samo po sebi živo i to zahvljajući brojnim udruženjima građana koja se trude da razvijaju turizam, da nam selo bude čisto – kaže nam sekretar Mesne zajednice Bački Monoštor Ana Daražić, ističući da je jedna od posebnosti njihovog mesta ta što je okruženo vodom, te se mora preći preko mosta kako bi se zašlo u naselje. – Lepo nam je jer živimo u skladu sa prirodom. Mada su nam žitelji ljuti i voleli bi da se pošume još neki delovi mesta, naročito hrastom koji nam je u grbu sela, ali kako nam je objašnjeno, zbog promenjenih klimatskih uslova to nije baš toliko moguće.
Naravno, zelenila nikad dosta, i ma koliko je drveće ogoljeno u ovo doba godine, jasno je da je Bački Monoštor prava zelena oaza od proleća do jeseni. A kako i ne bi bila, kad se nalazi u srcu Specijalnog rezervata prirode „Gornje Podunavlje”, a stanište je crnih roda i orlova belorepana koji su zaštićene vrste, kao i ritskih jelena koji su baš u ovom komšiluku najbrojniji. A kako je idealno za posete i uživanja u prirodi, tako je idealno i za krivolov protiv kog se nadležne službe najviše bore.
– Dolaze nam lovci i ribolovci iz celog sveta, ali i turisti, kako u okviru organizovanih poseta, tako i biciklom uz Dunav – dodaje naša sagovornica. – Mnogo toga se uložilo u selo. Imamo veliki Dom kulture, eko-rekreativni centar, fudbalski klub koji je trenutno u fazi mirovanja, asfaltiraju se ulice, održavaju putevi, postavljena je nova ulična led rasveta... Imamo i noviji vodovod, tako da nam je voda bakteriološki i hemijski ispravna je, ali je tvrda, tako da sada radimo na tome da se i to reguliše. Očekujemo da krenu radovi na dodatnom asfaltiranju ulica, prilaza, trotoara, kao i izgradnja nepostojećih. Trudimo se da nam selo bude lepo, uredno, čisto...
I jeste takvo! Zato je i prava šteta što je bilo ko spreman da ga napusti zarad odlaska u inostranstvo. Međutim, kako Daražić kaže, neki planiraju i da se vrate, dok je je doseljeno i dosta novih porodica koje su kupile kuće preko projekata. U skladu s tim, plac sa starom kućom od naboja (uglavnom bez rešenog sanitarnog čvora) košta do 5.000 evra, dok one novije staju i do 15.000. Ukoliko ste zainteresovani za preseljenje na severozapad Bačke, na raspolaganju vam je još oko stotinak placeva...
Inače, u Bačkom Monoštoru trenutno na spavanju ima oko 2.500 stanovnika, dok osmoletku „22. oktobar” pohađa skoro 200 đaka u osam razreda, odnosno 14 odeljenja.
– Stanovništvo nam je mešano, pretežno hrvatsko, ali ima i Srba, Mađara i Nemaca. Ne oseti se ta razlika, jer svi lepo funkcionišemo. Recimo, nemamo nijednu fasadu išaranu grafitima – naglašava Daražić. – Imamo slavu sela koja je usko povezana sa crkvom Svetog Petra i Pavla. Zatim imamo „Bodrog fest” koji, tokom drugog vikenda u avgustu, poseti oko 10.000 ljudi, i u okviru kog je akcenat na gastro ponudi, tradiciji, starim zanatima, prirodi, a imamo i ekološko-muzički festival „Regeneracija Dunav”.
Tekst i foto:
Lea Radlovački
Kako li je spavati u kući staroj 200 godina
Autentična kuća iz 19. veka, koja je i danas osposobljena za život i potpuno funkcionisanje, nalazi se u Ulici oslobođenja 32 i to pod nazivom Etno kuća „Mali Bodrog”. Objekat je u vlasništvu Jelisavete Bešenji, kojoj je nadimak Eržika, nasledivši od roditelja kuću koju su kupili kako bi je koristili kao magacin. Međutim, Eržika pamti kako je u kuhinji, koja i dalje ima sve potrepštine za kuvanje tradicionalnih specijaliteta (koje i možete probati ukoliko najavite svoju posetu), a danas, premda se nikad tome nije nadala, i sama je neko ko prenosi sve što je tada naučila.
Njen kutak godišnje obiđe do 2.000 ljudi iz cele Srbije i regiona. Kako kaže, decu oduševi sve što tu vide i nauče, ali da bi poseta u tom smislu bila uspešna, treba im dati priliku da se i sami oprobaju u takvom seoskom životu.
– Pre 15 godina sam počela da renoviram ovu kuću i sada služi za seoski turizam – objašnjava nam naša sagovornica. – Ne znam tačan datuma kada je izgrađena, ali ima oko 200 godina. Jeste jedna od najstarijih kuća u selu, ali je jedina u kojoj i dalje može da se živi. Do pre sto godina skoro svaka kuća je još izgledala ovako. I baš se mnogi čude da je tako opstala, s obzirom na to da ima zemljane zidove, zemljani pod i da je prekrivena trskom, ali uz održavanje, naravno da može da ostane u dobrom stanju. Ovde je zaista predivno, zimi je toplo, leti hladno, a kad su velike vrućine, unutra bude 25 stepeni bez klime. To je zato što su zidovi debeli oko 60 centimetara, a krov od trske je jako dobar izolator.
U Etno kući „Mali Bodrog” imate mogućnost i da prespavate i to na krevetima koji poprilično dobro dočaravaju nekadašnje vreme, premda je nameštaj (koji se redovno koristi u te svrhe), iz devedesetih godina. Međutim, ukoliko ste gost za kog treba namestiti krevet viška, onda imate privilegiju da se ušuškate na slamarici i pod dunjom i to na krevetima koji su mnogo stariji od prvopomenutih.
– Najstariji predmet u kući je klupa iz 1867. godine, čiju smo boju osvežili – dodaje Eržika, ističući da je još mnogo toga sačuvano iz 19. i 20. veka.