IZ STRUČNOG UGLA Novak Đoković – čovek iza superjunaka

Ne zato što ga ne volim ili volim, ne zato što ga ne poštujem ili poštujem, već život teče i fokusi se pomeraju. U nedelju sam neočekivano sela da gledam finalni meč na Australijan open i posle dužeg vremena nisam gledala meč kao obožavateljka (sa svim onim pratećim ponašanjima obožavatelja: vikanje, psovanje, volim ga/ne volim ga, može/ne može...) već kao osoba koja gleda drugu osobu koja se trudi da pruži svoj maksimum, koja prolazi kroz uspone i padove u jednom kratkom intenzivnom periodu.

I dok većina posmatra Novakov trijumf kao osvetu australijskoj vladi i srpski inat i dokaz da smo mi nepobedivi, moj pogled je bio usmeren na Novaka kao pojedinca, a ne superjunaka srpskog naroda. Trenutak kada sam osetila težinu u grudima bio je nakon poslednjeg, pobedničkog poena. Ne zato što sam bila preplavljena osećanjima ponosa (znamo da nam gledanje sporta pruža osećaj sopstvene kompetencije; uspehe sportista prisvajamo kao naše, a neuspehe odbacujemo kao njihove) već zato što sam pomislila: „Da li Novak ima sa kim da priča?“.

Novak je profesionalni sportista. Svojim trudom i radom obezbedio je sebi što povoljnije uslove za razvoj i napredak. Ali da li ima nekoga sa kim može da priča, gde može da bude svoj bez očekivanja da igra ulogu srpskog superjunaka?

Za razliku od heroja kojem se dozvoljavaju slabosti u procesu do uspeha, od superjunaka se očekuje da stalno bude na visini zadatka, da jačinom i izdržljivošću pobeđuje neprijatelje, sve sa osmehom na licu.

Jedno je učiti načine prevladavanja stresa i izazova na terenu dok igrate, a sasvim druga priča je nositi teret tuđeg mišljenja, osude, emocije van njega. Mnogi profesionalni sportisti sa kojima sam imala čast da sarađujem se upravo sa tim „pogledom nacije“ najteže nose. Trenutak kada se Novak prepustio emocijma (verujem da će mnogi novinari to nazvati „slomom“ i štampati senzacionalističke naslove) jeste trenutak kada sam imala utisak da mu je dosta. Da mu je dosta stalne borbe sa svetom, sa preispitivanjima, ali i stalne cepajuće pažnje koju dobija – čas ga vole, čas ga mrze. Ne mogu ni da zamislim kako je biti pod udarom tako snažnih oprečnih emocija.

Njegovo prepuštanja emocijama ne tumačim kao slabost, već kao čovečnost. On je čovek, a često mu se pridodaju epiteti zbog kojih ljudi misle da je otporan na sve. Scena gde on sedi na stolici, nakon što se vratio iz lože, i plače, iza njega jedan muškarac viče „Novače, može majica?“ to najbolje opisuje. Ovakvi mečevi su visoko stresni i bez pratećih okolnosti, i Novak je pokazao da ima dovoljno samoregulacije, dovoljno spremnosti i veštine da iznese ovakav meč.

Ipak, ne mogu da se otrgnem svog emocionalnog odgovora i želje da mu priđem i kažem: „Ne moraš".

Nismo mi takvi samo prema Novaku. Generalno, danas se neuspeh ne prašta, zbog čega retko ko rizikuje da aktivno učestvuje u svom životu. Radije biramo da stagniramo, životarimo uz povremeno buđenje, kada pokušavamo da malo oživimo kroz sportiste i druge javne ličnosti.

Ne kažem da je Novaku potrebna psihoterapija. Ne mislim da je on „loše“ – mada i da jeste, ima pravo na to; ima pravo da se oseća i kao superjunak i loše. Ne mislim da je savršen, mislim da je čovek. I danas mi je ostao taj utisak: da sam gledala čoveka koji je dao sve od sebe da bude najbolji što može u onome što je izabrao da radi, a to je za svako poštovanje. Danas sam gledala čoveka koji je dao sebi dozvolu na sekund da pusti sve kočnice i bude smrtan. Danas sam gledala nekog koga bih zagrlila i potapšala, ne zato što je najbolji, već zato što je čovek.

Iako će mnogi sve ovo gledati kao njegov lični izbor, pa samim tim i prateće posledice tog izbora – „niko ga nije terao da bude profesionalni sportista“; što je posebna priča za sebe – sumnjam da je petogodišnji Novak, kada je počeo da trenira tenis i dobijao sladoled za uspešno savladane zadatke, znao u šta se upušta. Ni jedan profesionalni sportista, kada je mlad i kada igra zato što uživa u tome ili zato što ga je neko usmerio ka tome, ne pojmi koju količinu tuđih emocija, očekivanja, stavova i želja će nositi sa sobom kroz celu karijeru, ali i život. Taj celoživotni projekat mnogo košta, iako se nama sa strane čini da mnogo više daje.

Gledajući Novaka, ne mogu da ne pomislim na scenu iz filma koji je ove godine nominovan za nekoliko Oskara, Duhovi ostrva (The Banshees of Innisherin, 2022). Stariji glavni lik u filmu, Kolm, preispituje sopstveni smisao i odlučuje da preostalo vreme svog života pokuša da ostavi nešto značajno iza sebe – muziku, te bez ikakvog objašnjenja prestaje da se druži sa svojim do tada najboljim prijateljem, Padrikom. Padriku ovo teško pada, i u jednoj sceni se pripit suočava sa svojim prijateljem gde vode razgovor o smislenosti života. Kolm ubeđuje svog bivšeg prijatelja da je smisao života ostaviti nešto trajno iza sebe: muziku, poeziju, slike; da se pamte samo velikani, a ne obični ljudi. Padrik mu sa druge strane govori o dobroti, da je dobrota ono što će se pamtiti, što on sam pamti, i da je suština života – biti dobar prema sebi i drugima.

O Novaku se pisalo i pisaće se, ostaće upamćen zbog svog uspeha, ali dobrota ka drugima je ono što će nas održati. Stoga, možemo li da budemo malo bolji prema Novaku, prema bliskoj osobi, kolegi, poznaniku, strancu? Velikani ostaju u sećanju sveta, ali dobrota omogućava da svet i dalje postoji.

Dr Jovana Trbojević Jocić, sportski psiholog