Fantazmagorija u ostvarenjima koja sam radio danas postaje realnost

Nagrada mi je izuzetno značajna iz više razloga. Jedan od njih je što se događa u ovom divnom filmskom gradu koji je Emir sagradio, gde drugi u svoje vreme ne bi ni prošli, a ovo je priznanje za moj rad više od 50 godina. Posebno mi je draga, jer je od mog dugogodišnjeg prijatelja Emira Kusturice s kojim sam dosta radio i obavezuje me da i dalje radimo, ako je ikako moguće da preteknem i budem živ, a to se moram potrudi, kazao je Kovačević.

On je naveo da se, gledajući omaž sebi na Kustendorfu - kratke inserte iz filmova za koje je pisao scenario, začudio koliko je u tim filmovima rata.

Fatazmagorija kojom smo se bavili, naročito u “Andergraundu”, više nije na nivou mašte, već sve više liči na dokumentarni film. Ono što smo radili kao metaforu postaje sve više realnost, rekao je Kovačević.

Na pitanje Tanjuga da li mu stvarnost i dalje daje dovoljno materijala za pisanja, Kovačević je kazao da se “stvarnost danas ubrzava i dobija apokaliptičan smer, da ga današnji tragični događaji podsećaju na scene iz filmova koje je radio i na početke Prvog i Drugog svetskog rata”.

Čovek mora biti optimista, a u ovim vremenima je to mnogo teško. Treba vera i čovek mora da moli Boga da sve što se događa ne bude opet povod za neke nove tragične priče i tragične filmove. Ne znam šta se događa sa ljudima i sa istorijom, da niko ništa nikad nije naučio, a istorija služi kao knjiga da se pročita i zaboravi, što je tragično, naveo je Kovačević.

On je rekao da je trebalo da naučimo, pre svega, da se problemi mogu rešavati bez nasilja i da bi nove generacije trebalo naučiti da je mir lepši od bilo kog rata.

Vrlo mali broj ljudi na planeti je vlasnik naše sudbine. Zastrašujuće je da 20, 30 ljudi na najvišim pozicijama može da nanese strašno zlo planeti, a svi mi ostali, nas osam milijardi, molimo Boga da oni ustanu raspoloženi jednog dana koji bi mogao da bude katastrofalan, rekao je Kovačević.

On je podsetio da u istoriji ratova postoje kratki periodi mira i tad se smišlja novo oružje, da rat ima 1.000 motiva, a jedan od najstrašnijih je nekontrolisana vlast pojedinaca.

Mi smo se u Srbiji nauživali ratova. Samo u 20. veku svedoci smo dva svetska rata, tri balkanska i ovaj što su nas čaštili pa gađali - da ne zaboravimo 20. vek... je li to nije bilo dovoljno, zapitao je Kovačević.

On je dodao i da je umetnost vrlo često jedna vrsta lepog sećanja. 

Apsurdno je što se posle rata pišu romani i snimaju filmovi, a to ne čitaju niti gledaju oni koji su već spremni za rat, nezainteresovani ili su vrlo često nepismeni, kazao je Kovačević.

On se začudio koliko u njegovim ranijim scenarijima i insertima iz filmova ima energije, sukoba, ali i ljubavi i mržnje.

Ljudi na pećinskim slikama u slobodno vreme love jedni druge, to je bilo pre 40.000 godina. Ljudi se u suštini nisu promenili, zaključio je Kovačević.

On je kazao i da trenutno piše priče koje ga podsećaju na događaje i prijatelje kojih odavno nema, sa kojima je radio i da ne bih voleo da se zaborave.