Uskoro snimanje „Tajne zmajeve družine“ na Petrovaradinskoj tvrđavi

Ovaj projekat je podržan od strane Filmskog centra Srbije jer promoviše neke stare, tradicionalne vrednosti, slavi prijateljstvo, zajedništvo i ljubav, ali sve to čini na veoma moderan način. Dok ne počne snimanje Uroš Petrović neumorno stvara i objavljuje glavolomke i zagonetke koje su zanimljive deci, a njegove knjige su uvek među najčitanijima u bibliotekama i visoko plasirane na bestseler listama. Uroš drži radionice, predavanja, učestvuje na raznim festivalima, obilazi škole, a ovu godinu je najviše proveo putujući pesničkim karavanima u društvu sa Ljubivojem Ršumovićem i lično se upoznajući sa svojim čitaocima.

Po vašem delu „Peti leptir” snimljen je i vrlo zapažen film. U planu je još neki film po vašem sinopsisu osim „Tajna zmajeve družine”?

- Da, napisao sam scenario za jednu seriju od koje će verovatno biti snimljen i film. Zove se „Dom za domišljatu decu”, a takođe sam sarađivao na scenariju, to jeste na priči za film „Tajna zmajeve družine” koja je već prošla na konkursu Filmskog centra Srbije, tako da biće i unapred se radujem. Kada je snimljen „Peti leptir”, to je i dan  danas ostao jedini 3D film u našoj kinematografiji i taj osećaj kada vidiš da tvoje likove oživljavaju glumci kao što su Marko Nikolić, Miša Janketić, Petar Božović, Tanja Bošković, Ljuba Bandović, jednostavno je neopisiv.

Vi ste nepresušni izvor ideja i ne odustajete od namere da te svoje ideje plasirate putem elektronskih mas-medija, ali isto tako i kroz knjige, mada su, čini se, knjige današnjoj deci manje interesantan medij, nego što su vizuelni (TV, Internet itd)?

- Pa  i nisu. Ja volim, dakle, da inspirišem ljude da razmišljaju, pogotovo najmlađe, a knjiga nudi čak i više vatrometa u glavi nego kad je veći broj čula zadovoljen. Recimo, kada se čita knjiga mora da se zamišlja i predeo, mora da se zamišlja sve kako to izgleda, moraju da se zamišljaju mirisi, okolina, sve, a kad se nešto više da, kao što je recimo film ili fotografija, manje se nekako lampica popali. Postoji to da jedna slika vredi kao hiljadu reči, ali ako posmatramo strukturu mozga i i način na koji se razmišlja i promišlja ispostavlja se da je ponekad manje-u stvari više.  Dakle, ako se pruži detetu nešto manje, a da on mora da obavi više toga, više smo uradili za njega. Ali svakako volim da se bavim i fotografijom. Čak sam napisao i neke scenarije za filmove i za jednu seriju, ali ono što radim u knjigama i na radionicama i stonim društvenim igrama koje sam napravio, jeste da činim drugima ono što bih voleo da drugi čine meni, a to je da me inspirišu na razmišljanje, na nove ideje, na neko novo stvaranje.

Osnovna ideja je dakle interaktivnost, to jest da i deca daju svoj doprinos, a vi ste tu u svojstvu inicijatora?

- Da. Ja kad držim predavanje, držim čak i za odrasle, za menadžere recimo, ali uvek im govorim: ne mogu vas ja za vreme radionica za sat ili sat i po naučiti mnogo toga, ali mogu da vam ubacim klicu da se to kasnije pretvpori u vatromet, kroz vaše interesovanje. Kroz nešto što će vas voditi i čini mi se da je najveća vrednost koju možeš da daš nekom – nadahnuće.

S obzirom na to da ste multumedijalni umetnik, možete li da izdvojite vama najdraži medij?

- Teško bih mogao da se odlučim zato što mislim da su to kao žice na gitari. Dakle, ako se jedna aktivira, ona je nekako nedovoljna. Više volim akorde, lepše zvuče. Znači, volim kada se prepliću, onda je najbolje. Volim da koristim i novu tehnologiju. Nisam protivnik nove tehnologije, samo mislim da je preveliki broj ljudi koristi samo da budu puki konzumenmti tuđe kreativnosti. I onda kad radim sa mladim ljudima, kažem: iskoristite taj nalet tehnologije, taj razvoj da, na primer, sami sa svojim telefonom snimite film ili napravite nešto što do juče nije postojalo. Dakle, kao i mnoge druge stvari na planeti zemlji ta začuđujuće razvijena nova tehnologija je odličan saradnik na stvaranju, ali veoma loš gospodar vremena.

Da se vratimo na deo vašeg odgovora gde ste apostrofirali da svaki čovek može da snimi svoj film. Pa, otkud ta enormna popularnost podkasta koji su statični, a današnji konzument traži stalnu senzaciju i brzu promenu kadra?

- Evo ja moram opet da ponovim nešto sa čim se ne slaže veliki broj ljudi: ja mislim da živimo u najboljim vremenima, to jest vremenima sa najboljim, najvećim mogućnostima. Podkast je nešto što nam je recimo omogućilo da se podružimo sa izabranim, pametnim ljudima kad god poželimo. Dakle, koliko je dragoceno da sa nekim ko je načitan, obrazovan, popričaš samo, a ovde imaš priliku da kad god poželiš, sa kim god hoćeš makar čuješ šta ima da kaže i uvek nešto možeš da naučiš. Nedavno sam baš razgovarao sa svojim prijateljem Aleksandrom Gajšekom o profesoru Vladeti Jerotiću i koliko je njegovih tragova ostalo baš na tom jutjubu, podkastima i ostalim emisijama i primetio sam da je zahvaljujući toj tehnologiji, iako nas je on nažalost napustio, da je nekako uz sve te snimke koje možemo da pustimo kad god poželimo mnogo manje mrtav nego što bi bio pre samo par decenija.

Nemanja Savić