Bojan Trenkić pred nastup orkestra RTV: Koncert najboljih tamburaša

- Nažalost nas umetnika, najviše, koncert neće biti za širi auditorijum, u nekoj većoj sali jer je kraj godine i nemoguće je dobiti slobodan termin, ali zahvaljujući velikom studiju RTV-a, biće vrhunska produkcija i svi naši gledaoci će uživati. To će biti jedna retrospektiva svega što je Veliki tamburaški orkestar radio ovih šest i po decenija, spoj i tradicije i klasične muzike. Dolazi nam čuveni tenor iz Italije Matija Zanati, zatim devojka predivnog glasa, Tamara Kapetanović iz nacionalnog ansambla „Venac” s Kosova i Metohije, potom dečko koji je stasao uz naš sastav, Žarko Pribaković, a studira solo pevanje, biće tu i Ivana Mulić koja će evocirati naše uspomene na divnu saradnju s pokojnom Merimom Njegomir, potom Milan Prunić kao i solistkinje Tatjana Jaškova i Sanja Divjaković koje će otpevati slovačku i rusinsku pesmu, a biće i rumunskih i mađarskih kompozicija. Naravno, šlag na torti je Zvonko Bogdan, a dragi gosti su i naši penzioneri, ali i solisti na harmonici Aleksandar Sofronijević, sada već dokazan muzičar, i doajen harmonike Ljubiša Pavković - najavio je Bojan Trenkić, rukovodilac sektora za muzičku produkciju RTV-a, ali i član Velikog tamburaškog orkestra koji na pitanje da li je lakše biti rukovodilac ili muzičar kaže: „Lakše je svirati. Kad se zamorim od svih ovih obaveza koje nisu teške ali ipak iscrpljuju, onda odem u studio, uzmem moju tamburu i uživam s kolegama. Tamburaš se ostaje i postaje za ceo život a sve ostale stvari su prolazne.”

Gudalo u prstima

Najpoznatiji šef Velikog tamburaškog orkestra bio je čuveni Janika Balaž. Iako je govorio da je prim samo instrument, da se zvuk nalazi u čoveku, u prstima, istovremeno je pričao i da svoju tamburu ne bi dao ni za šta. Skoro četrdeset godina držao je tamburu kraj srca, okidajući žice i postižući takve tonove da mnogi nisu uspevali da razlikuju tamburicu od violine. Njegov veliki prijatelj Zvonko Bogdan izjavio je da je Balaž tamburu svirao nekako „violinski”, kao da je imao gudalo u prstima.

Šta za tamburaše znači postojanje Velikog tamburaškog orkestra, s obzirom na to da tambura kao instrument ne postoji na Akademiji?

- Da, nažalost, ne postoji. Kao klinac sam počeo svirati tamburu u Šidu, u Domu mladih, i naravno da mi je želja bila da sviram u tamburaškoj reprezentaciji Srbije, a to je Veliki tamburaški orkestar čiji sam član već dve decenije, a godinu dana sam i rukovodilac Sektora za muzičku produkciju RTV-a u okviru koga je i ovaj orkestar. U jednom gostovanju na RTV-u sam izjavio, i to i dalje mislim, da su muzički ansabli RTV-a i RTS-a poslednji bastioni odbrane srpskog muzičkog identiteta, ali i ostalih naroda koji žive na ovim prostorima i upravo kroz tamburu dele i dobro i zlo. Tambura je kulturni simbol Vojvodine, nešto što na najbolji način opisuje muzičku tradiciju naših naroda. Mislim da je i Mika Antić u poemi „Vojvodina” rekao: „Ej, Vojvodino, od plača, od đubreta i od kolača, a vere četir, a peta ciganska, a šesta iz tambure riče!”

Zašto je onda tako teško da ta tambura kao naš kulturni identitet postane predmet na Akademiji?

- Mi smo prvaci sveta u prihvatanju svega što je tuđe. Da me neko ne shvati pogrešno, imam divne prijatelje džezere i srećan sam što na Akademiji imamo odsek za džez, ali nemamo ni odsek za tamburu, ni za gajde, ni za frulu, ni za harmoniku, a identifikujemo se sa svim tim instrumentima i busamo se u grudi i kažemo da je to naše, autohtono. I tambura je superiornija od ostalih narodnih instrumenata jer je stvorila porodicu tamburaških instrumenata i samim tim omogućava tako širok repertoar i to je i dokazala plejada vrhunskih umetnika koji su bili članovi čuvenih tamburaških orkestara. Gotovo da nema varoši u Vojvodini koja nije imala neki manji tamburaški sastav. I naravno tu je Veliki tamburaški orkestar koji svira od Velikog bačkog kola do najvećih dela svetske muzičke baštine.  

Bastion tamburaške tradicije

Zahvaljujući tradiciji, Radio Novom Sadu je pripala obaveza da osnuje reprezentativni Veliki tamburaški orkestar. Realizaciju ovog zadatka preuzeo je kompozitor Sava Vukosavljev, koji je na velikoj audiciji u februaru 1957. godine od 240 kandidata odabrao najboljih 20-ak tamburaša. Epoha Save Vukosavljeva je trajala do početka 80-ih godina prošlog veka, u kojoj su se istakli vrhunski solisti poput Matije Petrovića Maćike, Janike Balaža, Josima Familića Toše, Tugomira Nikolića, Cvete Sladića Čiče, Zdenka Obad-Šćitarocija, Marka Benića, Boška Nikolića, Marka Jovanovića i drugih. Angažovanjem mladog kompozitora mr Zorana Mulića 1984. godine započinje uzdizanje Tamburaškog orkestra na još viši nivo muziciranja. Mulić je u repertoar orkestra pored narodne muzike i kompozicija pisanih za tamburaške orkestre uvrstio transkripcije najvećih dela svetske muzičke baštine. Veliki tamburaški orkestar koji čine vrhunski tamburaši koje Vojvodina ima je bastion koji čuva tamburašku tradiciju ovih prostora, ali istovremeno prati muzičke trendove savremene današnjice.

Čuvena je priča kako je Sava Vukosavljev naslepo birao članove orkestra, gde su muzičari svirali iza zavese. Kako vi danas birate nove članove, da li dolaze upravo iz tih malih sastava u varošicama?

- Jugoslovenska radio-difuzija je donela odluku da se osnuje jedan veliki, reprezentativan tamburaški orkestar i upravo zbog muzičke tradicije Vojvodine ta čast je pripala Savi Vukosavljevu koji je 1957. godine to i učinio, i taj datum mi slavimo. Volim da kažem da 14. februara pravoslavci slave Sv. Trifuna a katolici Sv. Valentina i treći deo tog svetog trojstva je za nas ta naša tambura jer je upravo na taj datum 1957. od 240 kandidata odabrano najboljih 20-ak tamburaša. I od tada je praksa da na terenu, na raznim koncertima, na festivalima primetimo nekog vrhunskog svirača pa ga pozovemo na audiciju. Tako smo svi došli, uvek se neko brinuo za nove mlade muzičare. Recimo, većinu nas je primetio pokojni Radomir Grujčić Gruja, koji je pratio festivale i koncerte i tražio vrhunske muzičare koji moraju biti muzički pismeni. Što ste muzički obrazovaniji, to lakše radite ovaj posao. Ali zaista nam je želja da tamburu vidimo u visokoobrazovnim ustanovama Srbije jer bismo time dobili i legitimitet. Eto, mi se celog veka dokazujemo da nismo samo oni taburaši iz naših domaćih filmova u kojima nas prikazuju prljave i musave. Jedan od dokaza biće i ovaj koncert Velikog tamburaškog orkestra 29. novembra.

Snežana Milanović