Intervju: Dr Zlatomir Gajić, profesor za rokenrol o pesničkom rukopisu Milana Mladenovića

Na novosadskom Filozofskom fakultetu prvi je u Srbiji magistrirao, pa onda i doktorirao na rok pesništvu i sada predaje žurnalistika na Odseku za medijske studije. Nakon knjige o opusu Yonija Štulića, nedavno je objavio drugu, posvećenu poetici Milana Mladenovića, lidera kultne „Ekatarine Velike“.

Na našim fakultetitma i trivijalna književnost (ljubići i krimići), prihvatljive su teme da se njima okončaju studije, ali otkud tolika podozrivost prema rokenrolu, kome su po svetu već decenijama posvećene čitave studije?

- Preoštra je konstatacija o trivijalnosti, jer sve su to, pa i rok poezija, rubna područja književnosti, pa time i izvan fokusa elementarnih interesovanja nauke, ali ne i svih naučnika. Naša sredina je, ipak sklona promenljivim odnosima prema originalnosti, pokušajima izlazaka iz kolotečina i pionirskim težnjama pojedinaca, pa je rok kultura sad već odavno na silaznoj putanji, ali ipak dovoljno mejnstrim u srednjoj generaciji, dugo smatrana više za nekulturu, bar institucionalno. 

Margita je Milanovu poeziju nazivala i taktilnom, zbog čestog pozivanja na telo i telesnost, što korespondira sa psihodelijom San Franciska s kraja šezdesetih. A Milan je bio pripadnik poslednje posthipi generacije.

- Definitivno, EKV je redak spoj toliko vrhunskih talenata za različite umetničke i društvene discipline koje čine celinu rok stvaralaštva. Opipljivost pojedinih Mladenovićevih slika u suprotnosti je sa nedokučivošću nekih drugih, a u epicentru čitavog tog komešanja je njegova čuvena igra bojama, gde je uvek maštovit i nedokučiv, koristio, recimo, crvenu kao pojam snage i truda koji daje plodove, a žutu je simbol prolaznosti. Česti su primeri koautorstva Milana i Magi (npr. „Zemlja”), no ne treba zaboraviti ni Bojana Pečara, sa kojim su činili neraskidivo sveto trojstvo srce, duše i tela, gde je svako mogao da bude ponešto od toga. Zato je zlatna faza stvaralaštva ovog benda (albumi „Ljubav” i „Samo par godina za nas”) došla kao posledica konstantnog uspona kroz prve tri ploče, ali i kristalizacijom postave sa Žikom Todorovićem za bubnjevima, čijim je odlaskom i počela silazna putanja benda, ali ne i Milanove poezije.

Da li su namerno  odabrnio antipodi domaće rok poezije, Džonijeva direktnost koji proziva “Kurvine sinove” i Milanova reflektivnost, kao u “Ljubavi” (koju su i stari Sloveni imali u rečniku?

- Prvobitna mentorska sugestija profesora Dragana Stanića, bila je da se posvetim samim počecima ozbiljnije pisane rok poezije na srpskom jeziku još početkom sedamdesetih, ali je meni, kao detetu osamdesetih, bilo logičnije da se bavim najvišim dometima rokenrola ovih prostora, izniklim u novom talasu. Jedina dilema je bila kome dati prednost, a zbog korpusa od preko 250 pesama Štuliću sam posvetio doktorsku disertacija, dok je nepropusnost poezije Mladenovića uticala na potragu za ključem ulaska među te magične redove. Drugo, Yonijeva neposrednost i hrabrost da krene glavom kroz zid i spuštenog garda udari na učmalu ispolitizovanu sredinu sklonu samouništenju, bile su odlične stavke za obrazlaganje hipoteze o rok poeziji kao krupnom sociološkom fenomenu. 

Milan je već dobio ulice, trgove ili prolaze po gradovima širom bivše SFRJ, pa i Zagrebu, ali nedavno se pojavila „analiza“ izvesnog hrvatskog rok kritičara da je Milanova poezije precenjena i patetična. Da li to tretirati samo kao potrebu da se po svaku cenu bude originalan?

- Apsolutno. Sličan gaf imao je i jedno ovdašnje izvikano rok pero čuveno po cepanju omota ploče „Bijelog dugmeta“ Bregoviću u lice, tekstom u eminentnom političkom nedeljniku sa sličnim rezultatima „analize”. Rok kritika je inače sebi često davala za pravo da sudi i presuđuje, postavljajući se u poziciju boljeg poznavaoca suštine nečijeg stvaralaštva od samih autora, pa su tako Štulićevi radovi često „bili” preopširni, nedovršeni i nepotrebni, a Mladenović je pak „gubio na originalnosti, upadao u zamku manirizma” i, naravno, „komercijalizovao zvuk Ekatarine Velike”. 

Da li je i legendarni „Šarlo akrobata“ bio osuđen na kratkotrajnost, jer je  bilo nemoguće spojiti Kojin minimalizam iz „Niko kao ja“ (i plakatsko insistiranje na antiintelektualizmu) i čitave „pesme reke“ kao što je Milanova „Ona se budi“.

Da li tezu kako je rok zapravo umetnost pobune protiv autoriteta, potvrđuje  činjenica da su pukovnici bili očevi Štuliću, Bregoviću, pa i Mladenoviću?

- To je stereotip globalnog rokenrola, sa najpoznatijim primerom Yima Morisona, pa je prisutan i kod nas, sa logičnim objašnjenjem da su porodice gde je pater familiaris vojno lice posebno sklone rađanju umetnika pobune, jer su i odnosi u njima neprirodno kruti, gde otac i u kući zadržava manire sa posla, što se svodi na izdavanje i primanje naređenja uz potpuno odsustvo pokazivanja emocija. Umetnička duša u takvim okolnostima mora vapiti za nekim ventilom, a pank i novi talas, pa i rokenrol sam po sebi, doneli su savršena sredstva pobune u vidu ikonografije zasnovane na svemu što stariji nikako ne mogu da svare, poput neuredne spoljašnjosti, zanemarivanja konvencionalnih obaveza i upražnjavanja svakodnevice na sasvim drugim svetonazorima od roditeljskih. Međugeneracijski sukob, kao trajna kategorija, tad se sveo na bučnu muziku, isplažen jezik, zihernadlu na pocepanim farmericama i prst u oko svemu što se deklariše kao autoritet. No, danas su to sve samo delovi mitologije naše generacije. 

- Šarlo je pre svega bio Kojin bend, vrhunski proizvod ondašnjeg cajtgajsta u svetskim razmerama, gde se Milan zatekao kako podražava pankoidno kreveljenje i sebi nesvojstvene oblike provokacije u lice slušaocu, što je Koja kasnije, u „Disciplini kičme“, usavršio manirom dečijeg začikavanja u igri sa ozbiljnim posledicama. Čak su i tri Milanove pesme sa repertoara „Limunovog drveta“, koje je bilo baš njegov bend, sklon opširnijem izrazu i široj, toplijoj zvučnoj slici, u „Šarlovim“ izvedbama ostale nedorečene, jer se njihova višelojna metaforičnost gubila u suludoj brzini gitarskog rifa i zakucavanjima ritam sekcije. Ipak, genijalnost „Šarlovog“ koncepta ostala je neokrnjena do danas, kad se slavi kao začetak slobode izraza bez granica u ovdašnjem rokenrolu, ujedno i najviši domet takvih stremljenja, jer nikad niko više nije ni pokušao da snimi nešto poput „Pazite na decu” ili „Ljubavne priče”. Za nešto toliko daleko od poimanja pojmova kao što su kompozicija, hit, pa čak i sama muzika, potrebno je malo više od obične sviračke veštine, baš kao što cirkuske akrobate glume da će svakog trena pasti sa trapeza sablažnjavajući gledaoce, što je samo produkt savršenog vladanja veštinom ili materijom. A to što se nikad više niko nije ni približio hrabrosti i veštini ove trojice rok akrobata, osim njih samih u daljem radu, govori pomalo loše ili bar pesimistično o svima nama ostalima, zar ne!?

Milan je često pominjao svoju fasciniaciju beogradskim nadrealizmom i naročito automatskom poezijom „toka svesti“. Pominjao je i Moni de Bulija, nekoliko godina pre nego što ga je iz zaborava vratio profesor Gojko Tešić „Antologijom srpskog avangardnog pesništva“?

- Mladenović je, kao student svetske književnosti, bez sumnje bio širokog obrazovanja. Raspon uticaja drugih stvaralaca na njegovo delo je širok koliko samo može da bude obuhvatan ukus istinskog ljubitelja literature, u rasponu od grčke mitologije i pesnika polisa, preko klasika beletristike na svim svetskim jezicima, do autohtonih stvaralaca na nekom od balkanskih dijalekata i, naravno, svih svetskih rok klasika od bluza, preko „Bitlsa“, do njujorškog andergraunda. Nadrealizam na prvu loptu slovi kao nešto što se logično može čitati između redova poezije do čijeg se značenja ne dolazi tako lako, ali nije nužno ni neophodan sastojak svake mistički intonirane pesničke slike. No, da je kao dobro dete iz fine kuće i dobar đak pročitao svu propisanu školsku lektiru, pa i njenu nadgradnju, između ostalog i srpsku avangardu, ne treba sumnjati. 

Miško Lazović