VRT DETINJSTVA - LEA I JA: Hrana se vole!
Ko iole pomno prati Lein vrt detinjstva, mogao je da primeti da često pišem o hrani. Šta ću, kad volem! A to nije toliko čudno, znate, s obzirom na to da sam Banaćanka kojoj, još od pelena, iskaču srca iz očiju kad ugleda nešto jestivo.
Priča mi mama kako je Lea već s osam meseci jela sve što su jeli i drugi. Tako su, na našem prvom zajedničkom letovanju na moru, imali situaciju da su roditelji uplatili obroke samo za njih dvoje, ali „ne lezi Lea”, kad bi ova mala videla šta je na tanjirima, zijala bi koliko su joj usta dozvoljavala. Mama, šta će, da joj zalogaj, drugi, treći... i na kraju ostane gladna. Reši da posle ode na hamburger, a Lea, sva srećna – opet klopa!
Naravno da je i hamburger jela!
Onda i ne čudi što je kao beba morala na dijetu, jer mali bumbar nije prestajao da guta i žvaće, i bez zuba i sa njima.
Narednih godina, išlo se opet na more, a Lea je stasavala i, kaže mama, oduševljavala konobare po restoranima jer je bila mirno dete: lepo je sedela, lepo držala escajg i lepo bi sve sa tanjira pojela.
Čega se baš ja sećam, jeste odmor u Sokobanji sa tatom. U restoranu/kantini, tamo gde smo bili smešteni, svi su znali da će Lea pojesti dva tanjira supe. Pa već nakon drugog dana, više nije morala da pita za tu drugu porciju, nego su joj odmah donosili obe.
Nakon toga je išla i sa omikom u Sokobanju, i desilo se jedared da su šetale centrom, a Lea je ožednela, i kako je bila dovoljno slobodna da u obližnjem kafiću traži čašu vode, omika je tada došla do jasnog zaključka – sve, sve, ali Lea nikad neće ostati ni gladna ni žedna!
U školi se podrazumevalo da će Lea tražiti repete, na ekskurzijama (o čemu sam vam nedavno pričala) će uvek oberučke prihvatiti sve što je nekome ostalo viška, a kratki (ne)planski izleti u porodičnoj režiji podrazumevali su mamine sendviče i tatin roštilj.
Hrana me oduvek vezuje za porodicu, naročito večere i nedeljni ručkovi, jer to su bili trenuci kada smo svi bili na okupu, za stolom, i zajedno uživali i u rinflajšu i u kvašenicama i u pečenim jajima, kolačićima, palačinkama, krompirima u čakšire...
Međutim, s godinama, ljubav prema hrani ne jenjava, ali apetit nestaje kad se nađem na nekom skupu na kom ima pregršt hrane. Isto tako, kad neko u mom prisustvu jede i ponudi me: „Uzmi, slobodno”: nema šanse! Ili ću sesti i jesti ko čovek, il’ neću zavaravati nepce i želudac finim probavanjem.
Lea Radlovački