Lea i ja: Zalazak u podne
Iskreno, ne smeta mi što pada mrak već oko 17 sati.
To samo znači da mogu još duže da spavam, jer mogu ranije da legnem! Međutim, prvi dan po pomeranju sata mi je bio baš čudan. Normalno!
Šetajući fruškogorskim proplancima, šumarcima i njivama, na visini s koje se sunce najduže moglo ispratiti, negde oko 15 sati imala sam dva oprečna subjektivna osećaja - kao da je podne, ali i kao da će svakog trena da se smrkne.
- Savršen naslov nekog romana bio bi „Zalazak u podne”, ne znam o čemu bi se radilo, možda neka misterija, drama, ali eto, to mi sad pade na um - prokomentarisala sam saputniku, a onda krenula da se prisećam...
Lein prvi roman, nedovršen, jelte, zvao se „Krivo drvo”, po drvetu u žitištanskom parku, ali ga je ona u svojoj knjizi (preciznije rečeno - svesci na linije) smestila uz Begej. Naravno, osmislila je savršenu družinu, jer tad je još bila kod učiteljice i lektire su bile na temu prijateljstva, Leine najveće boljke, pa je logično da je makar u svesci imala drugare s kojima je mogla sve ono što su njeni vršnjaci radili, ali van ukoričenih linija. Roman nikad nije doživeo svoju završnicu, jer bi naišao raspust, Lea bi našla već neku zanimaciju, ali i način da preboli i prihvati realnost u kojoj je najčešće sama sebi bila najbolji prijatelj.
Ali, „Krivo drvo” nije jedini pokušaj dugometražnog izražavanja na papiru, te je Lea u svojoj kratkoj „karijeri” (mada ona i dalje traje) započela bar još četiri-pet romana, s genijalnim počecima i još genijalnijim naslovima, jer uvek bi i počinjala da piše kad joj se tih nekoliko glavnih reči stvori između života i mašte. Štaviše, do nekog trenutka mala spisateljica u pokušaju imala je svesku od pedesetak raznoraznih naslova, ali ni jedan nije, niti će, ugledati svetlost dana...
Sećam se jednog posebnog, meni i dalje omiljenog – „Pecanje sunca”. Radnja je smeštena u Kaliforniji. Zašto? Zato što je Lei u nekom trenutku reč „Sakramento” (naziv reke, ali i grada) zvučala baš moćno i baš savršeno za neki roman! Onda je istražila koja sva mesta leže na toj reci, te pronašla seoce Dansmjur (koji joj je takođe moćno zazvučao, ali i odgovarao zbog položaja na vodi), odakle je nestvaran pogled na belu kupolu vulkana Šasta, koji iz ptičje perspektive ima oblik valjda najsavršenijeg kruga! Međutim, omađijana kalifornijskom prirodom, autorka u samom startu luta i nema vremena da se posveti razvijanju likova i priče, već bi samo sklopila oči i usta razvukla u blagi smešak - eh, da joj je da je tamo...
Ruku na srce, duže forme nisu za Leu. A ni za mene. Valjda naviknuta na ove kratke - ograničene redovima u ograničenim šlajfnama - nije imala kad da istrenira živce i upregne nagone za dužim pisanijama, pa tako, eto, još uvek nema makar jedan svršeni roman u kolekciji onih nesvršenih.
Ali, ako se ikad zainatim (mada mislim da inatu tu ne treba da ima mesta), dajem časnu novinarsku reč, prvi roman će mi se zvati „Zalazak u podne”.
Pa, kažite da ne zvuči obećavajuće!
Lea Radlovački