REZON Kome i zašto smeta obaranje špijunskog drona?

Sve bi ostalo na nivou teorije zavere i srpskih zabluda o bitnosti. Odnosno o nebitnosti. I dalje bi mogli da nas ubeđuju kako Srbiji nije potrebna opremljena i osposobljena vojska. Da nije neophodno da investiramo u odbranu, jer, zaboga; ko smo mi, i koga bi mi zanimali, u vojno-bezbednosnom smislu.

Očekivano, još jednom smo svedočili ujednjinjavanju drugova iz političkog levoliberalnog establišmenta i medija. Kako funkcioniše ta simbioza? Prvo, kao apostoli nastupaju političari iz opozicionih redova. Zatim njima naklonjene televizije vesti počinju izokretanjem vesti, a štampani mediji prave naslovNe strane, kojima akciju karikiraju i stavljaju u negativan kontekst. Na kraju se prave specijalne emisije u kojima stručnjaci iz NVO sektora, i podobni intelektualci izokreću suštinu događaja.

Uzalud se trude! Uzalud izvrću činjenice! Protiv obaranja drona nije rečeno ništa smisleno, ali postoji čitav niz političkih, tehničkih, ekonomskih i vojnih argumenata u prilog akciji. Vučević nijednog trenutka ne treba da se oseća nelagodno. Nelagodu treba da trpe oni kojima smeta obaranje neprijateljskog drona. Vučević je, uz Vučićevu podršku, pokrenuo inicijative koje su promenile kurs njegovih prethodnika. Učinio je vidljivim ono što su drugi tajili. Iz samo njima znanih razloga.

Vojsku finansiraju građani. I dobro je da znaju da vojska radi svoj posao. Da njeno postojanje ima smisla. Da nismo bacili novac koji je investiran u nabavku savremene opreme i odbrambenog naoružanja. Obaranje drona, čiji značaj već tri dana pokušavaju da umanje opozicija i njima bliski mediji, sa analitičkog stanovišta predstavlja važan događaj. Razotkriveno je da smo ponovo postali važni a da oponenti vlasti i danas misle isto što i 2008: da treba skrštenih ruku da gledamo kako snimaju položaje naše vojske. Da mirno posmatramo kako prikupljaju podatke o našim položajima. O našoj odbrambenoj tehnici. O fabrikama. Pitam se, šta je trebalo da radimo? Da se pritajimo i nezainteresovano gledamo. Da, što bi rekao Čerčil, „nesmotreno trčakaramo okolo čekajući da se nešto desi, a pod tim mislim - čekajući da se desi nešto loše po nas„.

Kažu Tadić, Jeremić, Božo Prelević, Ponoš, i ostali čuveni borci za slabu Srbiju, da je špijuniranja oduvek bilo, ali da na to niko nije obraćao pažnju. Pošteno! Ali, nimalo odgovorno. Naprotiv! Veoma zabrinjavajuće. Pitanje je zašto nikad ranije nismo preduzeli sličnu akciju? Nije ovo prvi put. Sami su priznali da nije. Dakle, priznaju da su 12 godina dopuštali stranim agenturama da vršljaju po Srbiji kao po ničijoj zemlji.  Pretendenti na presto gospodara srpske demokratije i srpskog patriotizma predlažu da vojska zapravo ne treba da neutrališe špijunske dronove. Treba da ih pusti da lepo, bez gužve i pompe, takoreći neprimetno obave svoj posao.

Iz svake reči vidi se iskustvo koje su stekli prilikom proglašenja nezavisnosti Kosova. Sad su priznali. Imali su operativna saznanja. Imali su obaveštajne podatke. Imali su preciznu analizu. Znali su sve. Ali nisu preduzeli ništa, da im ne zamere. Ko? Spisak je dugačak. Haradinaj, Tači i Kurti. Tadašnji američki, engleski i nemački ambasadori. Tajkuni koji su zahvaljujući saradnji s ambasadama i vlašću postali vlasnici Srbije.

Boris Tadić kaže da je vojska preterano reagovala. Da nisu trebali da ga obaraju, pošto je u pitanju bio komercijalni dron. Tadić ponovo pokazuje zašto je izgubio izbore. I stranku. I zašto je odmah na početku njegovog drugog mandata Kosovo proglasilo nezavisnost. Nijedan špijun ne nosi ličnu kartu, niti legitimaciju na kojoj mu piše da je tajni agent. Za to ne trebaju velika politička znanja. O tome je svako mogao da se obavesti iz Le Kareovih romana, ili iz filmova o Džejmsu Bondu. Špijun uvek ima lažni identitet i lažno zanimanje. Pošto je tehnologija napredovala, danas kompjuteri, televizori, pametni telefoni i dronovi obavljaju poslove špijuna pešaka. Da bi neki dron bio špijunski, i samim tim neprijateljski, ne mora na njemu da stoji zastava nijedne države. Niti da nosi vojne oznake. Uobičajeno je da dronovi špijunažu obavljaju pod firmom komercijalnih letova. Tako funkcioniše obaveštajna delatnost. Ako nije dobro kamuflirana, onda je beskorisna.

Pogotovo danas u vreme dominacije tehnologije. Danas više niko ne mora da troši pare za veliki broj agenata na terenu. Dronovi i drugi uređaji to rade neprimetno. Svakog dana građani ostavljaju podatke na raznim aplikacijama za kupovinu i prodaju. Te aplikacije su savršeni roboti koji beleže ljudske navike, potrebe i ponašanje. Tako krupni kapital zna šta jedemo, šta pijemo, oblačimo, čitamo, gledamo. Šta želimo. A kad zna krupni kapital, nema sumnje da to znaju i vlade velikih sila. Teorija zavere reći će mnogi! Svako ima prava da veruje u dobre namere krupnog kapitala, ali neka se sledeći put zapita, zašto bi bilo koji prodajni lanac, ili fabrika televizora, ili telefona morala da zna sve o njemu.

No, da se vratimo na dron i Tadića. Od političara, u čije vreme smo, u miru, izgubili sve ono što smo sačuvali u ratu, ne može se očekivati da se obraduje promeni srpske državne paradigme. Niti da pozdravi činjenicu da je Srbija pokazala da više neće tolerisati vršljanje špijunskih uređaja na svojoj teritoriji. Sećam se, u Tadićevo i Jeremićevo vreme vojsku su svodili na kuvare i tamanitelje pasulja i zmija. Na ubice. Prikazivali su ih kroz likvidacije, kroz nesreće, kroz siromaštvo. Kroz jagmu za stanove, koja je obelodanjena kroz sukob Ponoša i Dragana Šutanovca 2008. godine.

I još nešto. Odbrana zemlje ne zasniva se samo na vojnoj moći. Zemlja se brani radnim mestima, obrazovanjem, kulturom. I tradicijom. A sve to je bilo odgurnuto kao nepotreban balast kog se treba stideti. Danas kada su se stvari pokrenule nabolje, kada je mnogim važnim ličnostima i događajima vraćen značaj koji zaslužuju, kada je privreda ponovo pokrenuta, pristojan građanin u protivnicima bolje Srbije ne vidi neprijatelje koje treba poraziti. Vidi političke protivnike s kojima nije saglasan ni po jednom pitanju. Niti je uveren da u budućnosti stavovi mogu da im se približe. Vidi ljude kojima nikad više neće dati poverenje da vode državu. I zbog toga mu ne treba zameriti. Sva krivica je na strani političara iz bivše vlasti. Njihov je izbor bio da vojsku srozaju do nivoa društva izviđača. I da paralelno s tim zaborave sve što se ne sme zaboraviti. I unište sve što se ne sme uništiti. Zatvorili su fabrike. Izbrisali Kosovo. Veliku seobu Srba. Arsenija Čarnojevića. Stefana Nemanju. Hajduk Veljka. Boj na Mišaru. Ćele-kulu. Mišića i Kolubarsku bitku. Kajmakčalan. Kralja Petra. Oni su minorizovali Njegoša. Obesmislili Danila Kiša. Milorada Pavića. Zatvorili Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti. Oni su islužene zabavljače iz inostranstva proglasili za nove srpske svetinje. Oni su Prodidži, Tajgu, Niki Azaleu i slične persone, junake pervertiranog viđenja muzike, kanonizovali u apostole, koji će Srbiji prokrčiti put u svetliju budućnost.

Imam dokaze da je „demokratska vlast„ 2003. godine odbila inicijativu da se Danilu Kišu dodeli ulica, proglasivši slavnog pisca plagijatorom. Ono što Titovim čaušima nije pošlo za rukom 1977. godine, demokrate su oposlile 2003. godine, doslovno iskopavši grobnicu za Danila Kiša svojom sramnom odlukom. Što je još poraznije, nova inicijativa nikad nije pokrenuta, iako su još 13 godina Suboticom tekli med i mleko demokratije i prosperiteta. Nepravdu prema proslavljenom piscu, Subotica je ispravila tek 2019. godine. Povodom tridesetogodišnjice smrti, Kiš je proglašen za počasnog građanina svog rodnog grada. Imam dokaze da su učinili sve da izbrišu trag o postojanju najvećeg Hazarskog naselja na svetu, na osnovu kog je Milorad Pavić, dok je bio dekan novosadskog filozofskog fakulteta napisao Hazarski rečnik, najprevođenije srpsko književno delo.

O svemu su ćutali. Kao i o unazađivanju odbrambene moći zemlje. I zato slučaj sa obaranjem drona sadrži još jedan važan detalj. Transparentnost u radu vojske je značajna za podizanje poverenja javnosti. Obaranje drona moglo je da se odvije u tišini. Da niko ne sazna. Ali, na ovaj način postignuta su dva cilja. S jedne strane, domaća javnost je dobila informaciju da Ministarstvo odbrane i Vojska Srbije, za razliku od nekih ranijih vremena, mogu da učine ono što im stoji u opisu posla - da zaštite državu. I građane. Poruka koja je poslata kosovskim političarima, ali i stranim špijunskim centrima je još važnija. Rušenje drona predstavlja definiciju odvraćanja i obuzdavanja  ambicija destabilizacije i narušavanja mira i stabilnosti.

Milorad Bojović

(Autor je stručnjak za odnose s javnošću i poslanik u Skupštini Srbije)