Ljubica Gojgić, novinarka: Ponosna sam na karijeru bez promašaja!

Znam talentovane ljude koji su odustali ili bili prinuđeni da se povuku (privremeno ili trajno), suočeni sa posrnućem ili gašenjem medija u kojima su sa entuzijazmom radili ili besparicom koju nisu mogli da izdrže, kaže Ljubica Gojgić sagledavajući svoju novinarsku karijeru dugu punih 30 godina. Ljubica je ovaj jubilej obeležila početkom novembra kada je njena kultna emisija „Pravi ugao” emitovana iz novog studija Radio-televizije Vojvodine u Beogradu, nastavljajući karijeru zasnovanu, kako sama kaže, na prvoj lekciji novinarstva - da novinar radi u javnom interesu.  

Kako ste proslavili jubilej, je li bilo pesme u nekoj kafani, kao što ste najavili u jednom intervjuu?

- Hvala na čestitkama. Pevanja u kafani još nije bilo ali se planovi prave. Zaista bih volela da ovaj meni važan jubilej proslavim sa kolegama i prijateljima koji su podrška i svedoci jednog lepog iako ne uvek lakog vremena. Dok se to ne desi, često ovih dana razmišljam o svemu što mi se dogodilo od tog novembra 1992, počev od audicije Radio Indeksa, prvog televizijskog angažmana na TV Politici, ulaska u veliku redakciju nedeljnika NIN, dolaska na B92, života u Parizu, Pitsburgu i Hagu i konačno „Pravog ugla” na RTV. Sećam se divnih ljudi, velike pameti i duha, koje sam upoznavala, putovanja, velikih radosti i velikih stresova ali i važnih priznanja…

Kako vam iz današnjeg ugla izgleda vaša karijera, na šta ste najponosniji?

- Da ne zazvuči prepotentno, ali neka mi bude dozvoljeno ovom prilikom, reći ću i da sam ponosna na činjenicu da u mojoj dosadašnjoj karijeri nema profesionalnih promašaja niti grešaka kojih bih se stidela. Spadam u novinare starog kova koji na profesiju i dalje gledaju sa velikim poštovanjem i ljubavlju i sa velikim osećajem odgovornosti. Konačno, veoma mi je važno i to što sa svim kolegama odlično sarađujem. I što me oni hvale, nagrađuju i podržavaju, uz kritiku kada joj je vreme, razume se.

Koji su najteži trenuci u vašoj karijeri, da li je bilo dana kada ste razmišljali da odustanete od novinarstva?

- Iako bi možda bilo logično da je obrnuto, meni je najlepši bio početak. Tada je bilo najviše entuzijazma a imala sam sreću da u zanimljivim vremenima budem okružena novinarima od kojih je moglo mnogo da se nauči. Teško je danas, svaki put kada mi se učini da se ti visoki standardi jedne važne profesije urušavaju do te mere da taj kolaps prepoznaju ne samo novinari nego sve više i građani. I to golim okom. Često pomislim da bih ono što se većinski zove novinarstvom danas, verovatno zaobišla, da se opet nađem u prilici da biram. Pa ipak, svetli primeri velikog znanja i talenta, britkog uma i smisla za humor kao i ličnog autoriteta daju nadu. A njih ima svuda i kao po pravilu, energiju i znanje daju poslu a ne sopstvenoj promociji. O napuštanju profesije sam razmišljala u više navrata, dva puta i sasvim ozbiljno, ali se pokazalo da čak i kada pomislim da ozbiljno želim da odem, ne mogu da pobegnem od onoga što najviše volim.

Jedan ste od retkih novinara čije ime nije kompromitovano za sve ove godine. Koje sve žrtve zahteva takav beskompromisan način opstajanja u ovoj profesiji?

- Kakve god bile te žrtve one su vredne i zbog ove pohvale kojom počinjete pitanje. Meni se čini da su stvari prilično jednostavne. U novinarstvo se ulazi ako pored znanja imate i malo hrabrosti, saosećanja i neki osećaj za pravedno. Sa svim tim osobinama i kao novinaru i kao čoveku, suđeno vam je da vas u životu mnogo puta „prešišaju” oni koji idu prečicom. Takav izbor međutim, znači mirnu savest ali i prihvatanje činjenice da ste osuđeni na malo manje finansijske i druge udobnosti. U stvari i ne mislim da je u pitanju neka velika žrtva. Prava nesreća je, ubeđena sam, kad se radi nešto u šta se ne veruje ili još gore, nešto čega se stidite.

Da li ima više pitanja koja žalite što niste postavili ili onih koje ipak iz današnjeg ugla ne biste pitali?

- Celog života mi fali „neki minut više” i uvek mislim da ima pitanja koja tek treba postavljati. Iz današnjeg ugla mogu da kažem samo da bih se klonila nekih sagovornika, ne pitanja. Imam utisak da često veliki prostor dajemo ljudima koji ga ne zaslužuju.

Rekli ste jednom da je intervju mala psihološka igra, može li se u toj igri probiti medijskih trening većine vaših sagovornika?

- Sagovornici nisu što su nekad bili. Mnogo se, što bi se reklo, radi na sebi. Mnogo je vremena posvećeno medijskim treninzima koje pominjete i to je za pohvalu. Ipak, mislim da je novinar uvek bar za jedan korak u prednosti. Naročito ako treninzi služe da se sagovornici nauče kako da ne kažu istinu i potroše vreme. Prednost koju imate, posle 30 godina novinarskog staža je što većinu sagovornika i njihove karijere jako dobro poznajete pa ste u svakoj prilici vi na domaćem terenu.

Početkom novembra su emitovane prve emisije „Pravog ugla” u starom formatu u novom studiju...

- Novi studio RTV Vojvodine u Beogradu, iz koga se emituje „Pravi ugao”, upravo je startovao. Napravljen je uz veliki trud i entuzijazam kolega, sa ograničenim resursima. Ostali smo verni vizuelnom identitetu emisije, koja se već osam sezona uspešno emituje na RTV, ali mislim da, sa tehničke strane, imamo bolji kvalitet. Studio su već isprobali prvi gosti i kažu da im se dopada.

Vi ste već sedam godina na RTV-u, s druge strane nikada nije bilo više transfera i medijskih tektonskih promena, od bitke MTS i SBB-a do brzog nicanja ali i nestajanja kanala i emisija. Kako vi iz ugla novinara sagledavate sve ove promene, šta nam se zapravo dešava?

- Promene koje pominjete delom su medijske, a delom komercijalne pa i političke. Zato ta hiperprodukcija nije odraz stvarnog pluralizma u medijima niti garant boljeg novinarstva. Iako se u gotovo svakoj od tih brojnih redakcija mogu naći dobri novinari, čini mi se da tempo otvaranja novih medija ne odgovara raspoloživim novinarskim kapacitetima. Drugim rečima, živimo fenomen gde imate više televizija i novina nego novinara. Nije dobro što se vidi da vlasnicima i urednicima ta činjenica ne predstavlja veliki problem. S druge strane, dobro je što veliki broj medija daje šansu većem broj mladih ljudi da uđu u posao, da brže i lakše startuju. Da steknu iskustvo i znanje koje će ih u pravom trenutku, odvesti iz lošije u bolju redakciju.

Koja je to strana ličnost ili aktuelna tema koju biste voleli da intervjuišete, odnosno obradite?

- Ima ih mnogo i stranih a bogami i domaćih. Nerado se „hvalim” činjenicom da neki ministri prethodnih vlada, nikada nisu prihvatili poziv za razgovor u „Pravom uglu”. Pošto većina više nije u vladi, nadam se da će ovi novi imati više razumevanja za javni servis. Od stranaca me fascinira Ilon Mask, volela bih da intervjuišem premijera Grčke, zbog Balkana i Indije, zbog sveta.

Snežana Milanović