Voditelj Jovan Milatović o novoj emisiji Školice: Živa igra nikada neće izumreti

U ovom kvizu takmičari se nadmeću u znanju na gradskim trgovima širom regiona i to igrajući jednu od omiljenih igara brojnih mališana - školicu. Kako je u intervjuu za Dnevnikov TV magazin rekao, zabava sa edukativnim sadržajem nikada ne može biti promašaj, stoga je rado prihvatio poziv da se nađe u ovom projektu.

– Baš zbog toga mi se svideo koncept ovog putujućeg kviza, a i iskreno, ko još nije voleo da skače školice u detinjstvu? Čak i oni što su je smatrali igrom za devojčice bi prvom prilikom na ulici odskakutali preko nje – rekao je David - Jovan u razgovoru za naš list.

Nekada je gotovo svaka ulica bila išarana kredom, a danas bi se reklo da je decu praktično teško videti u bezbrižnoj igri na ulici. Mislite li da su školice, ali i slične igre za decu, danas izumrle?

– Svakako da je činjenica da sa promenom vremena dolaze neke nove igrice, a one stare se polako zaboravljaju ili dobijaju svoje modifikacije. Sa razvitkom tehnologije i igrice su se razvijale u tom pravcu, ali u manjim gradovima često možete videti decu kako se igraju i smišljaju neke svoje igrice. Mislim da „živa” igra nikada neće izumreti jer čoveku je u prirodi da se kreće i istražuje.

Donedavno ste se profesionalno bavili kik-boksom i u tom sportu ostvarili ste se kao prvak Vojvodine u K1 disciplini, ali vas je, kako smo saznali, u daljem usponu sprečila operacija kičme. Kako se mlad čovek, koji ima strast prema nečemu od čega prinudno mora da odustane, suoči sa takvom vrstom prepreke i kako ste je vi prebrodili? 

– Zapravo sam bio u amaterskim vodama i to jako kratko. Kik-boks je moja prva sportska ljubav i toliko sam zaljubljen bio da je prvo pitanje posle operacije bilo: „Kada ću moći ponovo da treniram?”. Srećom, imao sam strast prema psihologiji i stvaranju video zapisa koji su preuzeli ulogu kik-boksa. Iako se nisam ostvario kao takmičar i moja karijera se brzo završila, ostao sam u sportu i čak sam bio trener boksa rekreativcima više od četiri godine. Zaključak koji možemo uzeti iz ovoga i koji bi ujedno bio i odgovor na vaše pitanje je da smisao života sami možemo odrediti i pronaći. Iako su mnoge stvari u našem životu determinisane, veliki broj nas ima mogućnost da spozna istinski značaj slobode, a sa time i da pronađe šta ih ispunjava i gde će preusmeriti svoju energiju koja će se ujedno puniti radeći ono što nas ispunjava. Morate se složiti sa mnom (smeh).

Umesto krede takmičari u ovom kvizu preko polja prelaze zahvaljujući svom znanju. Koliko ste i vi, uz njih, naučili radeći na ovom kvizu i postavljajući različita pitanja iz opšte kulture i informisanosti?

– Zapravo sam dosta naučio i bilo je interesantno svoje znanje ispitati kroz ispitivanje tuđeg. Poznavanje opšte kulture uvek može da se razvija tako da iz kviza u kviz dolazimo zajedno do novih saznanja.

Deo ste i emisije „Una due tre” za koju snimate zanimljive skečeve u okviru rubrika „Davidove eskapade” i „Ko je ovde lud”. Koliko je teško kreirati zabavan sadržaj za televiziju u moru kratkih i brzo prolaznih sadržaja na društvenim mrežama i jesu li, u vašem slučaju, društvene mreže bile dobar put do televizije?

– Svakako da su društvene mreže bile dobar put do televizije kada je moj slučaj u pitanju, kao što se po pitanju i može zaključiti. Do nas je uvek kako ćemo se predstaviti i šta ćemo plasirati na našim profilima. Moja vrata sadržaja uvek su bila i još uvek su zabavno-edukativnog karaktera i nikada nisam imao bilo kakvu vrstu auto ili društveno destruktivnih radnji. Izbegavanjem cinizama i sličnih oblika nezdravog humora znao sam da društvene mreže neće štetiti mojoj profesiji - tada psihologa, a sada i voditelja, i da mi one mogu biti samo besplatan vid marketinga i prostora za kreativno stvaralaštvo.

Kojim temama želite da se bavite u budućnosti u svojim objavama na društvenim mrežama?

– Teme naviru same od sebe u zavisnosti od dešavanja i oblasti koja mi bude znatiželju u datom momentu, ali one koja me prate oduvek i koja će me uvek pratiti jesu mentalno zdravlje i kritičko-divergentno mišljenje.

Vladimir Bijelić