Gojko Božović, književnik i izdavač: Poezija nije zabava

U senci njegovih uredničkih radova, esejistike i proze, ovaj stvaralac je ovenčan i nizom vrlo prestižnih nagrada za poeziju.

Kako biste vi, koji istrajavate na poetskom putu uprkos skrajnutosti poezije, ubedili čitaoce da pesništvo nije mrtvo i da vredi pisati pesme, s obzirom da ste i sami prešli na književnu kritiku kao primarni vid stvaralaštva?

– Nisam prešao, nego sam paralelno pisao više žanrova: poeziju, esejistiku, kritiku i mislim da je negde to doprinosilo zanimljivosti književnog stvaranja samog pisca, kada ne piše samo jedan žanr, nego se naprosto upusti u jednu vrstu radoznale, otvorene avanture po različitim književnim prostorima, motivima, postupcima. Dakle, mislim da poezija nije umrla, ali jeste smanjila radijus uticaja u odnosu na broj čitalaca. I svaki potencijalni čitalac se trudi ubediti na način koji je neuporediv, jer poezija jeste i retka umetnost i pomalo neuporediva. Nema opšteg recepta. Kad bi postojao opšti recept, onda bi poezija bila populistička disciplina koja je bliska svima i bila bi jedan od zabavnih žanrova, jedan od zabavnih medija kojima je ispunjena naša svakodnevica, naša stvarnost.

Znači, pisanje poezije je svakako lični, a ne opšti čin?

– Mislim da je poezija na neki način osuđena na tu vrstu tihog govora, postepenog ispitivanja tema, iskustva, i da ona zapravo jednom vrstom tajnovitosti zapravo pokušava, i na određeni način uspeva, da nas dovede do nekih jezičkih predela u kojima pre nismo bili, do nekih iskustava koje smo potisnuli, ili ih možda nismo nikada ni u pravom smislu iskusili, i do nekih spoznajnih uvida koje mi na drugi način ne možemo osvestiti, ne možemo prepoznati. To je prosto poezija, i svako ko je radoznao će na svoj način naći neku vrstu komunikacijskog kanala prema nekoj pesničkoj individui, prema nekom pesničkom opusu, a možda i prema čitavom nizu pesničkih iskustava. To je jedini način da se zapravo do poezije dođe. Nemački filozof Hans-Georg Gadamer je negde napisao da nije pravo pitanje da li su utihnuli pesnici, nego je pravo pitanje da li je utihnula naša sposobnost da čujemo ono što nam pesnici govore. Upravo o tome treba misliti. Nije utihnula ta sposobnost da nam poezija nešto govori, imamo izuzetne pesnike u sadašnjosti, ništa gore nego što su veliki klasični pesnici, ali se polako sužava taj prostor. S druge strane, poezija je uvek imala manji broj korisnika nego neke druge javne discipline, i to me čini negde uverenim da će ona opstati kao vrlo stara sposobnost čovekova, i kao vrlo uporna sposobnost.

Stoji li i danas ona konstatacija Bogdana Popovića da nema dobrih pesnika, ima samo dobrih pesama?

– To je duhovito rečeno, i zapravo bi pesme trebalo da su nam važnije od pesnika. Ima onih koji su dobri pesnici, i koji pišu dobre pesme, a ima opet izvrsnih pesama koje možemo da prepoznamo kao gotovo usamljene u razuđenim pesničkim opusima.

Marketing ispred kvaliteta

Komentarišući uticaja globalizacije na izdavaštvo tokom poslednje decenije i po, Gojko Božović smatra da je najveća promena, koja je zahvatila ovu delatnost „upravo to što najveći broj izdavača na bilo kojoj izdavačkoj sceni, od nacionalne do globalne, više nije posrednik između visoke kulture i tržišta, već je veza s visokom kulturom u najvećoj meri prekinuta“. Dakle, marketinški deo je postao mnogo važniji od samog teksta.

Milovan Vitezović je, u pozitivnom smislu, nazivao književnost za decu – rezervatom. Delite li vi to mišljenje, s obzirom da vas nema u toj književnoj niši?

– Ne bavim se dečijom književnošću. Neke od tih stvari cenim više, neke ne cenim uopšte. Poezija za decu je postala u velikom broju primera malo estradna i negde je napustila neke velike primere, koje je imala u našoj književnosti. Ali to je onaj tip književnosti koji prvi sreće čitaoce i neki veliki pisci su se sa velikim poštovanjem obraćali najmlađim čitaocima – deci. Recimo Dušan Radović. I rekao bih da tu postoji jedan nedovoljno tumačen, ali vrlo živo prisutan oblik književnosti.  

        Nemanja Savić