GLUMAC RADIVOJE BUKVIĆ  Drama ne voli uštoljenost

U Americi je jasno da scenario ne piše jedan čovek, nego više od njih deset. I svima je cilj da taj scenario bude dobar. Međutim, na zapadu manjka tema i to ne samo u Americi nego i u Francuskoj i Nemačkoj, jer oni žive uglađenim, a, čak bih rekao, na momente i uštogljenim životom, a drama ne voli uštogljenost. Kod nas postoje neke teme koje mogu da budu veoma uzbudljive za eksploataciju samo je pitanje kako će one da se realizuju, rekao je za „Dnevnik” glumac Radivoje Bukvić na novosadskoj premijeri filma „Trag divljači”, koji može da se pogleda u bioskopu „Arena Sinepleks”.

U ovom ostvarenju Nenada Pavlovića, Radivoje Bukvić igra perspektivnog novinara koji u komunističkoj Jugoslaviji 1979. godine istražuje svirepo političko ubistvo u malom ruralnom mestu. Tokom svog novinarskog zadatka biva upleten u mračnu porodičnu dramu prepunu skrivenih tajni kroz vekovnu tradiciju nasilja. Kako nam je u intervjuu ispričao, branio je novinarsku profesiju časno, iako, kako je istakao, smatra da je sve manjih novinara poput Jugoslava, koji je spreman da izgubi život zarad odbrane istine.

– Ceo sistem informisanja je koncipiran tako da danas svako može da bude izveštač, tako da ima mnogo lažnih informacija zbog ljudi koji uplivaju u tu profesiju, budu dve, tri godine novinari pa onda promene profesiju - otvore kafić npr. jer je postalo svejedno da li se baviš informacijama, da li si umetnik, uvoziš iz Turske čarape itd. Imam neki osećaj da u ono vreme, kada je bilo mnogo manje objektiva i medija koji su proizvodili sliku, novinari su više bili spisatelji, pisali su članke i  mnogo više vodili računa o reči. Tad si zbog jedne reči mogao da izgubiš glavu, posao, da ugroziš život i sebi i svojoj porodici. A u pravu ste, ovaj Jugoslav, kojeg igram, je baš takav. On je spreman da žrtvuje sopstveni život da bi odbranio ono malo slobode i istine koja je preostala, čak i tada – ispričao nam je glumac.

Na početku filma deluje da taj jugoslovenski šareniš daje neki svetlucavi šarm tom vremenu, ali vrlo brzo saznajemo mračne tajne jednog društva. Čega je to ovaj film zapis i možda opomena?

– Lepo pitanje! I zapis je i opomena nekih stvari koje su pokušane da budu sklonjene od očiju javnosti, ali, zahvaljujući Živojinu Pavloviću, koji je ostavio traga tim pričama o našem narodu u Timočkoj krajini koji je stradao zbog tadašnjih komunista, one su, ipak, obelodanjene. Njegov sin je nastavio i naslonio celu priču koja je, u stvari, glavna inspiracija za ovo filmsko delo. Ovo je podsećanje na neke tamne strane i mrlje naše istorije koje zamalo da budu zaboravljene.

Kako je iz glumačke pozicije bilo vratiti se u to mračno vreme?

– Kada imate tim kostimografa i scenografa koji su odradili dobar posao, reditelja koji je informisan, nas koji smo motivisani, a ne pričam samo o sebi, već o svima nama ispred kamere, to je bilo jako lako. Na partnerskom nivou ovo je za mene išlo kao nožem kroz puter. Jedino što nam je otežalo posao jesu vremenske neprilike - nama su se u jednom danu menjala godišnja doba po nekoliko puta. Pošto smo snimali početkom marta imali smo i proleće i jesen i zimu, samo leto nije došlo da nas ogreje, tako da malo smo se smrzavali.

Davno ste dobili poziv za ulogu, kako vas je dočekao ovaj poziv?

– Bio sam oduševljen, jer retko kada se rade filmovi koji su generacijskog tipa i retko se desi da se u ekipi i glumačkoj i rediteljskoj spoji nekoliko generacija. Kad mi dođe poziv nekoga iz moje generacije ja to naročito volim, znam da su te stvari retke. Danas napraviti film deluje lako, ali uopšte nije. Deluje jednostavno zbog tehničkih olakšica, a tu mislim na digitalne kamere. Deluje lako, ali treba napisati dobar scenario. Nenad Pavlović je bar četiri, pet godina potrošio da napiše ovu našu priču.

Priprema se i treća sezona serije „Besa”, a s obzirom na to da su ti likovi detaljno postavljeni, baš kao što se i radnja ustalila i imajući u vidu da ima svoju ogromnu publiku, šta mislite kako sada treba pristupiti trećem delu, a da se zadrži sve ono po čemu je ta priča karakteristična?

– Najteže je sada scenaristima zato što su očekivanja posle ove druge sezone još veća. To primećujem svaki dan, vidim da mi ljudi prilaze na ulici uglavnom samo zbog „Bese”. Vidim da svi sa velikim nestrpljenjem iščekuju nastavak, tako da, ako scenaristi dobro urade svoj posao i dobace ili prebace, ako Bog da, do druge sezone, možemo reći da će se tu raditi o jednoj kultnoj seriji koja će se pamtiti!  

Hoćemo li „Trag divljači” gledati u nešto široj radnji u seriji koju ćemo gledati nakon bioskopske distribucije na malim ekranima?

– Biće širi i drugačije. Serijski format ove priče je malo drugačiji, tako da ljudi koji budu pogledali film imaće osećaj da znaju nešto, a u stvari će kroz seriju otkriti neke linije koje su potpuno sakrivene, a o tome ne mogu da vam pričam kako vas ne bih razočarao. Želim da vam ostavim malo saspensa dok budete gledali.

Na početku filma videli smo natpis: „Ne veruje se štampi”. Jeste li vi tokom svoje karijere uspeli da pronađete štampu kojoj verujete i da utvrdite u kakvu istinu verujete i gde je ona danas?

– Ja retko kad sebi poverujem, a kamoli roditeljima. Štampi verujem jedino kada ispričaju dobar vic, jer onda mogu da poverujem da je to dobar vic, ali čak i vremensku prognozu znaju da omaše tako da, u stvari, ponekad štampa služi za informisanje, ponekad za dezinformisanje, pa, eto, ko se kako snađe i ko je koliko spreman da čita između redova! Ne znam šta bih rekao gde je istina danas... Možda samo u ljubavi između majke i dece. Tu je sigurno istina, a ovde tretman istine može da bude različit, što priča filma „Trag divljači” i govori, na kraju krajeva. Mada ne vređa nikoga, čini mi se. 

Snimate i film „Lančana reakcija” sa Draganom Bjelogrlićem. Koliko vam je bilo teško da se za potrebe scenarija transormišete i stavite u kožu čoveka koji je završio u bolnici zbog nespretnosti u nuklearnom institutu?

– Super je priča ovog filma, Dragan je napisao scenario koji nimalo ne liči na njega. Što se tiče lika kojeg mi je ponudio, to je čovek koji je doživeo jednu veliku tragediju jer se ozračio na nuklearnom institutu „Vinča”, a svojom greškom je ozračio i druge. Oni zbog toga završavaju u jednoj bolnici. Ali, da vam ne bih otkrivao scenario, mi smo za te uloge svi morali ozbiljno da se spremamo pa smo svi izgubili po desetak kilograma. Tako da sam ja sad u procesu vraćanja kilaže. U jednom momentu sam se vratio na gimnazijsku težinu, što je bilo potpuno nemoguće (smeh).

Vladimir Bijelić

foto: Aleksandar Živaljević