Biciklom kroz Vojvodinu: Obrovac (2)

U jednoj Papskoj buli selo Obrovac se prvi put pominje još 1308. Prva lokacija mesta bila je na kilometar i po od sadašnjeg mesta. 1526. selo je spaljeno posle Mohačke bitke, kad je tuda prošla vojska na čelu sa Ibrahim Pargalija pašom. Ime je prema nekim tvrdnjama dobilo po Obrima (Avari), ali Srbi nisu mogli da upoznaju Avare jer su ovi uništeni od strane Franaka pre dolaska Srba, pa se smatra da je Obar bilo značenje za stanovnika iz zemljanog opkopa, kakve su pravili Avari. U okolini Obrovca, na lokalitetu Rajsov salaš je našen jedan takav opkop (utvrda od zemlje) kakve su ostajale iza Avara.  

Preselenje mesta na novu lokaciju dogodilo se 1765-1780. i selo se smestilo uz obalu rečice Begelj koja je jedina autohtona rečica u Južnoj Bačkoj koja izvire na tromeđi obrovačkog, tovariškog i mladenovačkog atara i uliva se u Dunav kod Mašinske radionice DTD.

Na novoj lokaciji Obrovca u donjem delu sela, pored same rečice nastanili su se Srbi dok su u gornjem delu živeli Nemci, Slovaci i Mađari. Nemaca je bilo najviše, oko dve trećine sela. Škola je počela sa radom 1757. u koju su išli i Srbi i Nemci. U to vreme se u osnovnu školu išlo samo šest razreda. Ova škola je dala mnoge znamenite ličnosti. Jedan od njih bio je i Arkadije Petrović, rođak Veljka Petrovića koji je dolazio često u Obrovac u posetu. Sva trojica sinova Arkadija Petrovića bili su značajni intelektualci i nacionalni radnici. U Obrovcu je 1924. rođen i Anton Šerer koji je doktorirao slavistiku i germanistiku na Univerzitetu u Gracu, istom onom na kojem je doktorirao i Ivo Andrić. Šerer je zaslužan za pronalaženje doktorske disertacije slavnog Nobelovca koja je bila zaturena na tavanu Univerziteta u Gracu…

U Obrovcu (Oberndorfu na nemačkom), od 1895. je između Nemaca i Srba sklopljen dogovor da se vlast u selu organizuje tako da i jedni i drugi budu zastupljeni, tako da ako je sudija bio Nemac, zamenik je morao biti Srbin i obratno. Ova praksa se nastavila i u Kraljevini SHS.  Prva karta opštine je napravljena  1771.  a  1781. od strane inženjera Franca  Denka  je obnovljena i poboljšana.

Nakon Prvog svetskog rata su u Obrovac doseljavani dobrovoljci iz Bosne i 1929. je urađena agrarna reforma. Posle događaja od 27. marta 1941 je jedan broj obrovačkih Nemaca odveden u svojstvu taoca u Petrovaradinsku tvrđavu. Nakon ulaska mađarskih trupa u Bačku, 12. aprila su oslobođeni i vraćeni kućama. 12 aprila u Obrovcu lokalni Nemci preuzimaju vlast, a  već 17. aprila to čine Mađari koji ulaze u Obrovac, a Nemcima ostaje samo policija. Odnosi između Nemaca i Mađara nisu bili baš najbolji tokom četiri godine okupacije.

Početkom Drugog svetskog rata su svi vojno sposobni muškarci bili pozvani u vojsku SHS, a nakon kapitulacije su vojno sposobni nastojali da radije idu u mađarsku vojsku nego u SS trupe jer Mađari nisu odlazili na Istočni front, Afriku ili Grčku. Ipak, prinudna mobilizacija je mnoge obrovačke Nemce, posebno rođene 1922-1924, odvela na Istočni front, dok se veći deo obrovačkih Švaba povukao sa nemačkom vojskom početkom oktobra 1944. 

Narodna biblioteka u Obrovcu nastala je iz privatnih i crkvenih kolekcija knjiga. 1929. u Obrovcu je osnovan Regionalni muzej školstva koji je imao i jedan pokretni kino-projektor. Nemačka čitaonica sa velikim fondom knjiga nakon 1945. je uništena - deo knjiga je spaljen, deo pokraden.

Biblioteka u selu danas nosi ime doktora Slavka Jovina, Obrovčanina koji se bavio istraživanjem epidemije kolere u Vojvodini. Poslednja epidemija kolere u Obrovcu bila je 1910. kada je uvedeno obavezno vakcinisanje. Iste godine kroz selo je prošla i pruga Bačka Palanka - Bač - Bogojevo.

Među slavnim meštanima Obrovca treba pomenuti još i Milana Kozomoru, doktora književnosti koji je rođen 1930. a ostavio je velikog traga na mnoge generacije meštana kao direktor Osnovne škole u Obrovcu, bio je direktor Tehničke škole u Bačkoj Palanci a jedno vreme i predsednik Auto-moto saveza Jugoslavije.

Ovdašnji sveštenik Nikola Teodorović se bavio bogoslovskom književnošću i beletristikom. Njegov sin Đurđe Teodorović bio je slikar a ćerka Stojanka se kao profesorka likovnog u Gornjem Milanovcu u Drugom svetskom ratu pridružila pokretu otpora i poginula 1943.

U Obrovcu je 1957. pronađeno 3.6 kg zlatnika keltskog porekla. Deo tog zlata je potrošen u kafanama, priča se da ga je našao jedan ovdašnji poštar koji je nedeljom posle crkve išao po bircuzima da pije. Taj poštar bi, prema sećanjima Leonarda Nemeta, ovdašnjeg hroničara, odneo jedan od zlatnika lokalnom poslastičaru i rekao mu da svih 40 i devojčica koji su tu čekali - dobiju po jednu kuglu sladoleda. Ono što je sačuvano, oko 800 grama, nalazi se danas u Narodnom muzeju u Beogradu.

Obrovac je poznat i po tome što je dao čak četiri svetska prvaka u različitim sportskim disciplinama. Najzaslužniji za sportsku formu mladih Obrovčana tokom sedamdesetih i u prvoj polovini osamdesetih godina 20. veka bio je nastavnik fizičkog Braca Petrović. On i njegova supruga Bosa, u januaru 1985. tragično su poginuli kada je pod njima pukao led na kanalu DTD. Oboje su se udavili.

Od prodaje prasića do nestalih kučića

Na društvenoj mreži Fejsbuk veoma je aktivna grupa "Obrovac u Bačkoj" koja ima preko 1.900 članova što je više od polovine današnjeg broja stanovnika sela. Ovde je moguće pronaći najzanimljivije informacije iz svakodnevnog života ali i istorije mesta.

Tako jedna žena prodaje drvo za loženje (crvenu vrbu), druga prasiće, treća "bele koke", jedan Obrovčanin koze, jedan drugi - plug "kao nov, malo korišten"...

Mnogi postavljaju fotografije iz svakodnevnog života na selu: rada u mesnici, vađenja krompira na njivi, jesenjih boja u krošnjama drveća. Tu saznajemo da je nakon 50 godina otvoren i vrti? "Mali princ". 10. oktobra je u njega krenulo 25 mališana iz sela. Zaslužan za otvaranje vrtića je ovdašnji uspešni preduzetnik Đorđe Marković koji je zajedno sa Opštinom Bačka Palanka finansirao njegovu izgradnju.

Jedna Maja postavila je fotografiju malog uplašenog kučeta uz pitanje "Da li je neko izgubio štene u Šolajinoj?" i odmah dobila odgovor: "Da, Vuk Rađenović, Ciletov unuk! Tu je blizu vas!".

Član grupe Branko Ivić često deli stare crno-bele fotografije svojih predaka i drugih meštana sela dok je Stanislava Trkulja Pandurov objavila fotografiju svoje crne mačke sa belom "leptir mašnom" na krznu. Redžep Faiki, danas u Kopenhagenu, seća se mesta gde se nalazila poslastičarnica njegove porodice u Obrovcu.

Jovo Kaurin, ugajivač konja iz Obrovca od svog je pokojnog dede Dušana nasledio ljubav prema konjima. Kao diplomirani inženjer stočarstva Jovo kaže da je prvi uslov da bi se čovek bavio ovim poslom - ljubav. Trenutno ima devet grla do ždrebadi do kobila i priplodnih pastuva. Imaju lipicanere u tri boje što je, kaže retkost, pošto je 95% konja ove rase u beloj boji. U Jovinim štalama imaju lipicanere crne, bele i "doroti" boje.

Branko Vujaković još je jedan Obrovčanin vredan pomena. Razlog tome je njegova inicijativa da se nakon 35 godina u ovom selu napravi nova kuglana. Na mestu koje je nekada bilo zaraslo u travu i korov, Branko je napravio teren za balote a nakon toga i tzv. "poljsku kuglanu" na otvorenom. Kaže da planira sa seoskim momcima napravi i teren za odbojku na pesku. Inače, zanimljivo je da Obrovčani leti češće odlaze na kupanje na jezero Provala pored Vajske, u susednoj Opštini Bač nego na kupalište Tikvara na Dunavu u Bačkoj Palanci.

Na ulazu u zagradu lokalne ambulante zatičemo nekoliko mermernih ploča sa imenima žrtava fašizma i boraca poginulih u NOB-u. Pitam ženu koja stoji pored da li su ovo sve starosedeoci Obrovca, pošto se ne sećam da sam čuo da je ovde bilo većih vojnih operacija ili zločina okupatora - ona odgovara: "To su Bosanci! Tamo se puno ginulo!". Tu je i bista bosanskohercegovačkog političara Đure Pucara Starog (1899-1979) koji potiče iz kraja (Bosanskog Grahova) odakle su došli ovdašnji kolonisti.

Nastavljamo prema nekadašnjoj Železničkoj stanici i skrećemo levo ka Pravoslavnom groblju. Primećujemo puno spomenika mladih ljudi poginulih u saobraćajnim nesrećama što je, na žalost, tužna svakodnevica mnogih sela u Vojvodini: alhokol, neiskustvo i brza vožnja uzimaju danak.

Železnička stanica u Obrovcu nije u funkciji od početka osamdesetih. Vrlo brzo je izvađena i pruga. Dragan i Miroslav Došlov braća su od strica, sede ispred nekadašnje stanice, nude nas rakijom i pričaju kako Dragan sa porodicom ovde živi "privremeno" od 1990. Gaji guske, patke, koze, prasiće, živi kao na nekakvoj farmi Doktora Dulitla i čini se da mu je lepo, tu na kraju sela...

Na izlasku iz Obrovca obilazimo Rimokatoličko groblje, danas gotovo potpuno zaraslo u korov i žbunje. Do Drugog svetskog rata dve trećine stanovništva su činili Nemci čiji grobovi se danas više i ne vide od rastinja. Nekoliko spomenika ovdašnjih Mađara su u dobrom stanju i održavani su.

Robert Čoban