U LIJEPOM STAROM... Živ je Ćorkan, a Lotika peče lebac

Onda ti „pukne film“, sedneš u kola i kreneš. Gde? Sirogojno isto već decenijama, Zlakusa komercijalizovana svojom keramikom, Potpećka pećina se, izuzimajući osvetljenje i pristupne staze, ne menja već eonima, Kustin Mećavnik odavno prodata priča, ni sa uskotračnim Ćirom nije bolje. Ej, pa nikad u Andrićevom Višegradu nisam bio, a zilion puta iščitao „Na Drini...“ Daj da konačno i hodam po njoj!

Narečeni Kusta se postara da ti malo presedne put ka nedalekoj granici sa BiH, jer tek pedesetak metara do granice zaustavi te rampa njegovih rendžera, to jest osoblja Parka prirode Mećavnik i naplate 200 dinara jerbo si izduvnim gasovima onečistio vazduh rezervata, kao da si do Drvengrada gurao kola, pa se tek pred granicu počelo dimiti iz auspuha. ‘Ajd dobro, sevap je prirodu i Nemanju pomoći, opšta je besparica, a zna se koliko se puno u Srbiji na ekologiju polaže.

Dlanom o dlan, kroz klance bosanske, okićene još uvek poslednjim ratom obogaljenim spaljenim i ranjenim kućama i kućercima, već si stigao u Andrićev, za pismena čoveka mitski Višegrad. Dva dana pre izbora u BiH, na ulazu tužno-smešan bilbord Dodikovog SNSD-a, posvećen izvesnom parlamentarnom kandidatu te stranke Darku Andriću, sa koga se šalje preporuka zašto glasati za njega. Lep, mlad čovek, utegnut u, čini se, dva broja manje lister odelo, ručni sat, naravno, veličine bakinog vekera minus zvona, samo mu glava i stopala „iskaču“ iz gabarita bilborda, što pojašnjava marketinški slogan, očito najbolja preporuka biračima za izbor u Skupštinu Srpske. „Visok 2 metra“. Smejao bih se i sad, da nisu u međuvremenu obelodanjeni Dodikovi izborni rezultati.

Najlakše je u Višegradu parkirati kod Kamengrada ili Andrićgrada, koji diže Kusta za tek nekoliko godina. Iskreno, ne vidim neku teorijsku razliku između pseudoantiknog Skoplja i ovog pokušaja oživljavanja vizantijsko-nemanjičko-renesansno-osmansko-baroknog nasleđa Bosne, ali da je posećeno, posećeno je, na čemu su Kusturici danas zahvalne svojevremeno sumnjičave kasablije višegradske. Kažu, pre su tek retki dolazili, a i to samo zbog ćuprije, a sad, bezbeli, varoš puno turista ko šipak, pa se marke, evri i dinari (sve tri monete važe) samo slivaju podno Bikavca. Behu, kažu i sami, ljuti Višegrađani na Emira jer se namerio da Andrićgrad, na čijem su ulazu bronzana braća Sokolovići, otomanski vezir i patrijarh pećki, sazda na poluostrvu između moćne i večno zelene Drine i pitomog Rzava, gde su bili neki sportski tereni.

Proširiše to poluostrvo Kustini neimari, nasta mesta i za kamenom sazdan Andrićev institut, crkvu Lazaricu, vizantijski dvor, pozorište, bioskop, kafane i restorane, spomenike Ivu, Njegošu, Meši, Tesli.. a bogami i za opštinske ćate, sirotane balkanske birokratije.

Peške je Višegradom, to jest njegovim istorijskim delom, proći kano čašu vode popiti, tek dve uličice, prozvane „glavnim“, vode do slavne ćuprije. Jedan ćošak ranije, u zdanju koje baš liči na Andrićev hotel, dočekuje te „Lotika“, pekara „pojačana“ apartmanima u najam, za koje nisam siguran da je vlasništvo kakve preduzimljive došljakinje.

Na prilazu ćupriji ođekuje glas koji prilično uverljivo peva čuvenu „U lijepom starom gradu Višegradu“ Kragujevčanina Dragiše Nedovića, koju je, osakaćenu za stih o lepoj Kiki, Dragišinoj ljubavi, proslavio sevdah majstor Himzo Polovina. Na samoj ćupriji, od koje i danas, biće opterećen genijalnom Andrićevom literaturom, staje čoveku dah, šeta (ne po kamenoj ogradi) bleda kopija Ćorkana, doduše mnogo sitniji, ali isto tako garavi, ne amal već besposličar, koji glasovnim sevdah-trilerima od turista izmamljuje po koji novčić ili sitniju novčanicu, pa se, da mu nije „najki“ na nogama, činilo da su vekovi stali.

Na kapiji, sedam na kameni divan, poda mnom dobrano erodirani kamen uglačan biće milionima zadnjica, dole brza Drina, sve čekam da se sa drvenim metrom i šestarom odnekud pojavi neimar ćuprije, bio on Andrićev mitski Rade ili stvarni Kodža Mimar Sinan. Ustajem i naslanjam na ogradu gde je još uvek uklesana okrugla rupa iz koje štrče oštri komadi olova, pa mi, kao živa, pred oči izlazi slika iz Ivinog genijalnog dela gde kolac sa mučenim Radisavom, po naređenju Abid-age, postavljaju visoko nad most, kao upozorenje raji da se sa padišahovom i vezirovom voljom i moći nije šaliti. Prenem se, setim potonjih, ali i poslednjeg rata kad je neko ubijao „one druge“ na toj istoj ćupriji i bacao leševe u ‘ladnu Drinu pa mi presedne i poseta Bosni u kojoj, izgleda, nikad mira neće biti. A ćuprija pamti.  

Milić Miljenović