Psiholog dr Maja Vukadinović o flamenku: Umetnost beznađa i utehe

Promocije su bile praćene nastupima muzičara (Vesne Vojvodić - kahon, Mine Stojanović - drugi vokal, Petar Dabić - gitarista ) i igračica škole flamenka „La sed hitana“ (La sed gitana) koju je Maja osnovala, tako da su svi posetioci „Zenitove“ knjižare bili počašćeni flamenko muzikom i plesom. Mada je pristup u knjigama naučnički, Maja je o flamenku pričala strasno jednako kako pleše ili peva – tako da su obe novosadske promocije bile prava fešta – posle zanimljivog i edukativnog uvodnog dela sviralo se, pevalo i igralo sa sve klicanjem publike u španskom stilu Olé!

– Kaže se da je flamenko umetnost utehe i beznađa, jer je ta sintagma vezana za kontekst kada je nastao flamenko. Misli se na vreme od pre 500-600 godina kada su se na području Andaluzije našli različiti narodi, prvo starosedeoci, a potom i došljaci: Romi, Mavari i Jevreji. Oni su bili marginalizovani sloj, jer nisu pripadali čvrsto ustrojenom katoličkom društvu, koje je forsiralo svoje vrednosti, a one nisu bile toliko bliske ovim ljudima.

Da li se zna šta je konkretno bilo vezano to osećanje beznađa?

– Beznađe nije bilo samo vezano za činjenicu kako ih je društvo tretiralo, nego za po život opasne poslove koje su obavljali, za siromaštvo, za nemogućnost da svoje vrednosti i kulturu ugrade u tadašnji vrednosni sistem Andaluzije. Našavši se zajedno u tom doživljaju neprihvaćenosti formirali su nešto što će u budućnosti biti umetnost flamenka. Na početku je to samo bio izraz kroz pesmu, kojoj se pridružila igra, pa onda i izvođenje na gitari. Na osnovu reči i tonova pesme, plesnog pokreta i igračkog izraza, vidi se da se radi o stradanju čoveka, a to se prepoznaje i po različitim emocijama koje se kroz pesmu i ples ispoljavaju: tuga, strah, bes, ljutnja na sistem koji ih veoma ograničava i ne dozvoljava da budu onakvi kakvi jesu.

Kako je flamenko dobio ime?

– Ima različitih tumačenja, neki kažu da je flamenko povezan sa glagolom flamear što na špansom znači plamteti, goreti. Fernando Kinjones smatra da je termin flamenko vezan za ime noža koji su Romi koristili za tuču. Jedni ga povezuju sa pticom flamingo, jer poze u flamenku podsećaju na tu pticu, ali meni je najbliža jedna arapska kovanica felah-mengu koja bi u prevodu značila „ pesma čoveka koji beži poljem“. U tom smislu, flamenko je bio utočište gde može da se pobegne od grube stvarnosti, a ipak da se stigne nazad u samog sebe.

Koliko je važna autentičnost u flamenku?

– To je umetnost koja na prvo mesto izdvaja autentičnost bilo kog izvođača (pevača, plesača ili gitariste). U flamenku se mogu kopirati koraci, nanovo izvoditi već dobro poznate pesme ali to nikada nije isto kada ih neko drugi izvodi. Nikad nije isto ko god da šta izvodi. Svako je neponovljiv! Baš to je ono što mi se najviše sviđa u flamenku, jer obezbeđuje taj luksuz neponovljivosti kroz zahtev da se bude autentičan. To deluje privlačno, ali da se bude autentičan uopšte nije lako. Autentičnost podrazumeva da je osoba veoma bliska sa samom sobom, naročito s onim delom sebe koji joj se ne sviđa, a on često obuhvata i neka neprijatna osećanja. Flamenko je povezan baš sa tim setom složenih, a neugodnih osećanja: poniženjem, stidom, sramotom, doživljajem neadekvatnosti. Za flamenko je potrebno da čovek nađe hrabrost da se sretne sa ovim doživljajima, da ih prihvati kao deo sebe i da onda ono što je preživeo ugradi u svoju interpretaciju pesme ili igre. Možda će baš zbog toga izvođač ponekad imati „prljav“ korak ili falš ton koji će drugi primetiti ali će, s druge strane, publika će prepoznati osećanje. U flamenku je teško napraviti grešku u izrazu. Za to bi bilo potrebno da čovek ispadne iz ritma svog otkucaja srca, što je nemoguće da se desi.

Zanimljivo je da flamenko s jedne strane veoma autentičan, ali s druge prihvaćen i u potpuno različitim kulturama. Šta je to univerzalno što nosi u sebi?

– Univerzalna su osećanja. Osećanje beznađa javlja se ne samo u različitim kulturama, nego i kroz vreme. Ne moramo mi imati iskustvo ljudi koji su osmislili flamenko da bi doživeli beznađe, dovoljno nam je i naše, današnje vreme za to. Od našeg doživljaja stvarnosti i od opažanja životnih snaga koje u sebi nosimo zavisiće da li ćemo osećati beznađe, tugu, ljutnju. Ali na istim ovim mestima odakle potiče beznađe možemo da pronađemo i utehu. Dakle, važi i obrnuto. Uteha može da se nađe nekad u sebi, nekad u kontaktu sa drugim ljudima, a često i u umetnosti. Uteha je utkana u umetnost flamenka i može da se doživi tako što se kroz stihove i pokret sva ta neprijatna osećanja estetski izražavaju i saopštavaju tako da ih drugi lako prepoznaju. Kaže se „cantando la pena, la pena se olvida“ – pevajući tugu, tuga se zaboravlja, tačnije, integriše.

Čini se da je ovo doba promene i mnogi imaju to osećanje beznađa i potrebna im je uteha. Šta je ono što možemo da naučimo iz flamenka?

– A možda je ovo najbolje doba u kojem kao ljudi živimo zbog tehnologija, napretka nauke, medicine. Kad je reč o čoveku, čini mi se da je njegovo doba uvek isto i ono prati sasvim neke druge faze: detinjstvo, zrelo doba i starost. Ljudska bića prolaze svaku od ovih faza i one su na neki način iste za ceo naš rod, dinamika ljudske duše ista je kao i pre. Duša je ustrojena po drugim principima – po principima života, po principu erosa. Kada vreba beznađe flamenko može da bude dobar posrednik između duše i nas samih da bi ponovo uspostavili vezu sa samim sobom. Mislim da flamenko nudi utočište za dušu bez obzira na to u kom delu sveta se izvodi i bez obzira koje je vreme. Zato je aktuelan i sada i pre 600 godina. Drugo je doba, ali je duša ista!

Marina Jablanov Stojanović