DNEVNIK U KRUŠČICI Kitnjaste i valovite ulice čuvaju bogatu istoriju

Međutim, kako vojvođanska prestonica nije ni približno onakva kakvu je naš domaćin pamti, Kruščica je, pak, manje-više ostala ista.

Dobro, jeste da je sa 2.500 meštana spala na njih ni 500, ali je u međuvremenu dobila kanalizaciju sa niskim pritiskom i prečistačem otpadnih voda, sportski balon iza osnovne škole, pokrenula je manifestaciju „Lepota različitosti” koju organizuje Udruženje „Češka beseda”, uređene su fasade na svim javnim ustanovama u selu, a s aktivnostima se ne staje.

- Spadamo u mesta koja su infrastrukturno najopremljenija na nivou Bele Crkve, ali i šire – tvrdi naš sagovornik, a mi mu verujemo, uverili smo se i sami do sad. – Najviše toga smo uspeli da uradimo zahvaljujući češkim institucijama kao što su ambasada Češke Republike u Beogradu, Češka razvojna agencija, region Hradec Kralove, opština Čermna Nad Orlici, ali i Nacionalni savet češke nacionalne manjine, Pokrajinska vlada, resorna ministarstva i lokalna samouprava. Za izgradnju kanalizacije sa prečistačem učestvovala je i švedska humanitarna organizacija SIDA.

U Kruščici živi više nacionalnosti – osim, jelte, Čeha, tu su i Srbi, Rumuni, Bugari, Mađari i Romi. A incidenata na osnovu vere ili nacije nikad nije bilo.

- Do skoro je bilo i Makedonaca, ali su se odselili. Pazite, ja sam sad u trećem sazivu Saveta i pomažemo se svi koliko je to moguće. U selu imamo i dosta mešovitih brakova, a u školi je nastava na srpskom jeziku, s tim što je 2011. uveden češki jezik sa elementima kulture – navodi Jovanović.

Nego, da vam malo predstavimo selo iz našeg ugla... Po svemu sudeći, nemate utisak da ste u Vojvodini – valovite ulice koje svako malo „nestaju” iza neke krivine, prepune su načičkanih šarenih kuća koje čuvaju kitnjasti šmek gradnje s početka prošlog veka, dok se na momente jedva naziru kroz guste krošnje i šarene leje, dok neke od njih pažljivo čuvaju table s natpisima narodnih heroja koji su u njima živeli. A ako se ne snalazite baš najbolje u prostoru, Kruščica je idealna da se u njoj izgubite i tako zavirite u svaki kutak njene sadašnjosti isprepletane bogatom istorijom i naizgled ne tako svetlom budućnošću.

- Mahom se bavimo poljoprivredom. Što se tiče ratarenja, poljoprivrednici su okupljeni oko Zadruge pa se to još nekako i kotrlja, ali voćari nisu tako organizovani i imaju problem sa plasmanom i naplatom. Gde god ima šljiva, trava se plavi, ne isplati im se da plaćaju radnike 3.000 dnevno, kad je kilogram šljive do 20 dinara. Gde je tu još mehanizacija, pa ambalaža – kaže ogorčeno naš sagovornik i dodaje da je njihovo mesto, zajedno sa Češkim Selom, „izvisilo” za po češku fabriku gde bi ukupno bilo zaposleno oko 400 ljudi.Ipak, nadaju se dolasku neke treće češke firme koja bi se bavila hladnom preradom voća i povrća.

Tekst i foto:

Lea Radlovački

Barbara i sova verni čuvari katoličke crkve

Kad nije veći praznik, nedeljom u katoličku crkvu posvećenu Svetom Vaclavu na službu dolazi svega dvadesetak starijih meštana, uglavnom žena, a budući da im sveštenik iz Vršca ne dolazi baš redovno, onda sa Barbarom Hanom pevaju pesme koje uče sa Jutjuba.

- Smanjuje se broj vernika, mnogo njih je otišlo u inostranstvo, ali kad je veći praznik, okupi se nas šezdesetak – veli Hana čija su zaduženja „od održavanja do šića, pevanja, službe, štogod hoćete, za sve sam tu”. – Eto, prošle godine smo imali dva venčanja i jedno krštenje, a ove još ništa. Ali, nedostaje nam malo bolje organizacije, da se više brine o crkvi. Padaju nam crepovi, skoro su ovi iz A1 mreže postavljali tu gore kod nas antenu, pa nešto nisu dobro zatvorili na tornju i sad dolazi sova, pravi cirkus i nered, ne zna kako da izađe.

Inače, kamen temeljac crkve je položen 1911. godine, a već naredne je osvećena i bila u upotrebi.