Poeta laureatus "Stražilovo" Brankovog kola za Božidara Mandića

Ovu nagradu u subotu je primio Božidar Mandić, u za njega prirodnom okruženju, jer već dugo živi u šumi. Doduše, na planini Rudnik, ali nisu mu strani ni Sremski Karlovci, jer je rođen u Novom Sadu, pokraj Dunava. 

Porodica bistrih potoka koju je Božidar Mandić osnovao sedamdesetih godina prošlog veka na Rudniku, 20. oktobra pozvana je na otvaranje Oktobarskog salona u Beogradu, da bi 23. oktobra Porodica bistrih potoka uzvratila gostoprimstvo Oktobarskom salonu, događajem „Umetnost kao imitacija”. Na njemu će učestvovati Igor Štiks, Bojan Jovanović, Nebojša Milenković i Božidar Mandić.

- Izgleda da moramo dodati gas za dobrotu. Dok sam bio mlad, ja sam bio poznat kao delikvent, zvali su me bezobrazni Boško. A onda je došlo do preokreta i preko 50 godina sam dobar. Već sam umoran, ali moram da nastavim - u svom stilu, gotovo u jednom dahu priča Mandić. - Pojavila se destilacija zla. Radost među nama nestaje, a „Šumes” je jedno od mesta gde nema ko nije bio da vidi da toga još uvek ima.

„Šumes” je festival koji je nedavno Porodica bistrih potoka organizovala 21. put i ko je bio tamo uverio se da zaista ima mesta za optimizam. Da još uvek ima zelenih oaza, iako se Mandić nervira i pati kad ga ljudi ne razumeju zašto priča o čistom vazduhu. Zato on o tome i piše, i peva, predstave su mu često u znaku prirodnih elemenata, a i izložbe. Takoreći, voli da se hvali kako mu je jedan od artefakata balega koja liči na ljudski mozak.

- Ja nemam pojma šta radim. Samo pratim unutrašnji osećaj - gotovo da viče Mandić. - Piši grbavo, kao što je priroda, najbolji je savet.

Obradovala ga je nagrada Brankovog kola. Inače, ima zanimljive nagrade: „Čalabrčak”, „Tradicija avangarde”, „Građanin planete”... Nedavno je dobio i „Zmajev štap”, a sada i „Stražilovo”.

- Bio sam jako progonjen umetnik u avangardi sedamdesetih, neetabliran, nisam imao podršku institucija... - nastavlja Mandić. - Tako da mi prija ta neka mala pažnja, ravnoteža koja se uspostavlja. Često one koji krče put, svi posle hoće da ih ubiju. To je tragedija, a ove nagrade su uspele da me revitalizuju da nastavim tu svoju filozofiju i poetiku, da steknem novu umetničku sigurnost u suprotstavljanju svetu napretka, tehnologije i nauke jednom sirovom estetikom. Dešava se da moja, nekada diskreditovana umetnost, sada dobija na značaju u Evropi, pa i u Srbiji. A to je - biti sirov, biti realan i ne pripadati zahtevima nekada socrealizma, a danas kapitalizma.   

Igor Burić