Tvoja reč - Stefan Rudakijević (28): Što više radiš, to ćeš biti bolji

Upisao je Karlovačku gimnaziju jer je u tom trenutku živeo u Sremskim Karlovcima; potom je otišao na studije novinarstva na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu jer nije znao da je imao opciju da upiše video-montažu; diplomirao na svom odseku, ali nije očekivao da će se zaposliti u branši; ipak, dolazi najpre u sportsku redakciju našeg lista „Dnevnik”, sa željom da bude novinar poput Nebojše Petrovića sa “SOS kanala”, ali dobija daleko drugačija zaduženja.

Trenutno je novinar na „Omladinskom radiju” pri Radio-televiziji Vojvodine, gde je autor emisije „Pop Up”, zajedno sa kolegom Markom Lazićem, u okviru koje ima priliku da se bavi još nekim oblastima koje ga zanimaju, kao što je, pre svega - muzika. Upravo se zato i deklariše kao solo artista, jer voli da svira i peva, a do sada ima i snimljene dve pesme koje već više od pola decenije čekaju da dopru do radoznale publike.

Ti koji voliš video-montažu, radio si u štampanom mediju, a sad si na radiju. Kako nisi otišao na televiziju, pa da imaš susrete baš sa svim tim što te interesuje?

- Mislim da to ne bi bilo onako kako ja to želim - iskren je Stefan, priznajući da ga kamera naročito ni ne privlači. - Volim da imam neku autonomiju, da budem kreativan i da uradim sve onako kako ja želim, a znaš i sama da na televiziji to baš i ne ide tako. Bio sam u štampi, da, sad sam na radiju, ali ne bih baš voleo da sam na TV-u i da se često pojavljujem pred kamerama, mislim da to nije za mene.

Dobro, ali dok ne probaš... Elem, u „Dnevniku” si imao priliku da se ostvariš kao sportski novinar, ali koliko je to ispunilo tvoja dečačka očekivanja?

- Bilo je to zanimljivo iskustvo i značilo mi je dosta to vreme provedeno u „Dnevniku”. Moram i da spomenem mog bivšeg urednika Baneta Punoševca, koji je zaista bio sjajan. Dosta sam naučio tada, jer kad završiš fakultet, a mene novinarstvo tada i nije toliko zanimalo, onda je najbitnija praksa. Novinarstvo je zanat, moraš da pišeš, da gledaš i učiš od kolega kako oni to rade, tako da mi je značilo baš to iskustvo. E sad, nažalost, nisam pratio fudbalsku reprezentaciju Srbije kao Petrović, pratio sam manje klubove i druge sportove.

I, šta ti više „leži” - štampa ili radio?

- Ne znam... Možda radio, mada ima više posla, u štampi je sve nekako lakše, ne moraš da snimaš, montiraš... Ali, ovde je audio materijal, a to mi je blisko. Bilo mi je zanimljivo i u „Dnevniku”, naročito kada sam dežurao vikendima, kad sam čekao 23 sata da se završi utakmica, pa kad moram brzo da ubacujem informacije i da uobličim tekst, pa krenu stres i adrenalin... I, koliko god to nisam voleo, kad sve završim i kad cela strana bude gotova, sve ispadne kako treba, budem zadovoljan.

Da li postoji neka oblast kojom se baviš u radio emisiji „Pop Up”, a koja je tebi posebno bliska i važna?

- Bile su neke teme koje su mi bile baš zanimljive, recimo o rep muzici, o nekim metal bendovima... Kad nešto volim i imam priliku da prezentujem u nekom mediju, to mi je donosilo najviše zadovoljstva.

Činjenica je da te nekako muzika najviše privlači, mimo sporta - sviraš gitaru, koliko sam videla... Kako si počeo da se interesuješ za muziku? Ko su ti bili muzički uzori koji su te privukli određenom žanru i načinu muzičkog izražavanja?

- Hajde da krenemo od toga da sam poželeo gitaru u osmom razredu osnovne škole...

Verovatno za rođendan?

- Da, baš je bilo za rođendan, verovala ili ne. I to je bila električna gitara, jer na akustičnoj nisam mogao da dobijem određeni zvuk. Tako da sam učio sam, nisam išao na časove i mogu da kažem da nije bilo jednostavno, nisam imao učitelja, ništa me nije preterano zanimalo, imao sam Jutjub pa sam gledao tutorijale. A u početku sam hteo da sviram neke pesme koje, realno, nisam mogao kao početnik i eto... Onda je ta gitara tako stajala, pa sam neko vreme razmišljao da je prodam, ali drago mi je što nisam, tako da sam kasnije krenuo malo ozbiljnije njome da se bavim i to sa profesorom Aleksandrom Dujinom, koji mi je pomogao i da snimim prvi demo, neke dve pesme. Onda sam odlučio da sam sve krenem da radim, pa sam počeo da pravim mali kućni studio sa osnovnom opremom koju sam mogao da priuštim. Ovo je sad sve mnogo naširoko, ispreskakao sam dosta toga...

Koji žanr je u pitanju i koji su te bendovi formirali?

- Najviše HIM, jer mi je to omiljeni bend i jedini za koji ne mogu da kažem da ima i jednu lošu pesmu. Svaka je bolja i bolja. A što se tiče žanra, ne znam kako bih definisao, jer kako da to uradi onaj koji stvara muziku, to treba da radi neki kritičar, šta znam. Ali, hajde, najgrublje rečeno - rok. Mada, mene zanima još svašta nešto, i elektronska muzika, rep, metal... Baš sam skoro slušao neke svoje pesme koje još nisu objavljene, jer nisu dovoljno dobre da bih ih objavio...

A šta im fali?

- Produkcija i vokal. Planiram da uskoro izbacim te pesme koje treba da se dorade, ali fali mi još sto evra za nov mikrofon! Ipak, baš mislim da su dobre! Poslušao sam ih posle ko zna koliko vremena, i stvarno je dobro, ali čujem šta još treba da se doradi, tako da se radujem tome da ću ih u nekom trenutku konačno objaviti.

I, kakav je bio osećaj kad si čuo svoje ranije radove, naročito sad kad planiraš da spojiš Stefana koji je bio „klinac” sa ovim zrelijim Stefanom?

- Nema neke razlike što se tiče muzike kao muzike, i dalje mi se sve sviđa i mislim da je suštinski dobro. Ali, da, iskustvo je tu, i što više radiš nešto, to ćeš biti bolji. I sluh ćeš razviti i primetićeš šta ne valja. Tako da mislim da je dobro što je prošlo neko vreme, što nisam ubrzao za svim, jer sam perfekcionista. U početku sam mislio da ću nabaviti osnovnu opremu, snimaću i objavljivaću to što uradim i nebitno kako zvuči, a onda, kad krenem to da radim, samo razmišljam o tome zašto ne bi sve zvučalo bolje, kad već može.

Da, ali to je klizav teren, jer možeš da dođeš u situaciju da ni za deset godina ništa ne objaviš, jer ćeš uvek misliti da možeš nešto drugačije i bolje da uradiš i doradiš...

- Jeste, da, ali stvarno želim da ovo što sam već uradio bude iole dobro. Ne mora da bude savršeno, ali želim da budem zadovoljan i da poželim da i drugi sve to čuju.

Budući da radiš na „Omladinskom radiju”, koji jeste alternativniji medij koji ima specifičnu ciljnu grupu, bar u muzičkom smislu, kakav utisak stičeš o mladima u Srbiji i u kom pravcu nam ide svet, muzika, ukusi, interesovanja, stilovi života i sve što je povezano?

- Pa, dobro si rekla da je „O radio” dosta alternativniji i onda kroz rad tu dolazim u kontakt sa mladima koje sve to i zanima.

Koji su automatski kul...

- Da, možemo tako da kažemo. Primetio sam da se metal muzika dosta vraća, baš sam radio priču o jednoj devojčici Viktoriji koja je bubnjarka i svira metal, i primetio sam da se sluša metal i da se vraća neka starija muzika. Ali opet, ako ćemo da gledamo širu sliku, mogu da kažem da mi se ne sviđa to što vidim. Ne znam ni koji je tačno žanr u pitanju, jer nije samo trep, ima tu i elemenata folka, neka mešavina, što je isto kao što je „Grand” nekad bio, samo je sad unapređen, moderniji. Tako da, ne znam, svako treba da sluša šta želi i voli, ali mislim da pesme tog žanra nose neke poruke koje baš i nisu dobre za mlade ljude.

Koliko je upravo to slika i prilika stanja u društvu?

- Da ne kažem da smo se mi kao društvo odavno iskvarili... Ljudi koji plaćaju poruke za rijalitije, a tu je i ta muzika koja se pušta, i jesu odraz našeg društva koje već godinama ne ide u dobrom pravcu.

U kontekstu svega toga, ko će i gde će biti Stefan sa, recimo, 35 godina?

- Pre svega, nadam se da će biti srećan, mislim da je to najbitnije. Nisam karijerista, nemam neke poslovne ciljeve, više imam te neke umetničke. Da, voleo bih da mogu da zarađujem od muzike, to bi bilo savršeno, ali videćemo. Da, želeo bih da budem srećan, da radim ono što volim i da su zdravi svi koji su oko mene... Lepa porukica.

Lea Radlovački