Uz Doživljaje lirskog torbara Đorđa Sladoja

Piše tako pesnik Đorđo Sladoje u svojoj novoj knjizi „Doživljaji lirskog torbara”, satkanoj od beskrajno duhovitih, često autoironičnih, ali na momente i oporih zapisa iz „bivšeg” književnog života. Nakon petnaestak pesničkih knjiga i lanjskih „Modrih žilica”, romana u stihovima, jedan od naših najnagrađivanijih poeta se tako oglasio i na pripovednom polju. No, za književnog teoretičara i kritičara prof. dr Ranka Popovića to, zapravo, nije iznenađenje, budući da se, po ranijim Sladojevim ogledima o pesničkoj sabraći, već znalo kako je on „lake i sretne ruke u proznoj rečenici, jednako koliko i u stihu”.

„Pesnikov pripovedački dar nosi britku jasnoću njegove poezije i još neke važne vrednote, od kojih su najuočljivije dragocena moć sublimacije i gorkohumorni otklon prema svetu i životu”, reći će Popović o novoj Sladojevoj knjizi. „U ovo pitko listanje književnih zgoda i nezgoda iz vremena koje je davno minulo, ali još damara podsticajnom snagom, stala je čitava jedna sladojevska autobiografija o drugima, sa čestim prosjajima psiholoških uvida dostojnih najvećih majstora te vrste literarne analize i znatno ređim, ali tim ubedljivijim, momentima iskrenog i dubokog samosagledavanja”.

I zaista, kroz preplitanje „dokumentarnog“ i onog naizgled malčicke dosoljenog, tek koliko da se istakne perspektiva, u „Doživljajima lirskog torbara” Sladoje gradi štivo koje nije samo autobiografsko, već je reč o mnogo slojevitijoj prozi u kojoj na površinu izlaze i neke, možda čak i važnije dimenzije. Literarni je to porodični album pun fotografija već „nagriženih” sepijom, uz čiju pomoć autor kreće u potragu za stvarnijim konturama i sebe i drugih junaka, što dobro nam znanih, što nekih koje na tom putovanju upoznajemo. Uz to su, što je jednako važno, ovi „slučajni memoari”, kako će ih nazvati Popović, potpuno oslobođenoj patetike, sentimentalnosti, banalnosti, izmišljanja...

Ne beži, naravno, Sladoje od uticaja „imaginacije sećanja”, koja se, kako sam veli, „začas otme kontroli pa zamuti događaje, ispretura datume, pomeša likove, iskrivi činjenice”. Ne beži ni od „ljudski dirljive potrebe da sebe, makar i naknadno, prikažemo boljim, lepšim, značajnijim i pametnijim nego što smo stvarno bili i što ćemo ikada biti”. Ali Đorđu Sladoju – za razliku od pojedinih njegovih savremenika, koji su u svojim ispovestima naveliko „ispirali i štirkali biografije” izrastajući iz nosilaca štafete u mučenike koji su s teškom mukom podnosili sve privilegije natovarene im na vrat – ne pada na pamet da sebe predstavlja kao stradalnika i „da ogrebotine ispostavlja kao mučeničke rane”...

– Kad god bih se setio kako su prošli veći, bolji i hrabriji - Meša, Lubarda, Nogo i mnogi drugi, u meni bi splasnula kuraž i volja za pobunom protiv države koja je nepoštenu inteligenciju nadzirala sa osmatračnica – priznao je Sladoje u svojevrsnoj autoanalizi. – I mislio sam pritom: zašto da mi barabe rasturaju život kad mogu i sam. To sam bogme svojski i činio duvanom, nesanicom i drugim porocima. A poezija je, njojzi hvala, bila ona osa oko koje se sve vrtelo; ona me je držala na okupu. Kada sam s njom bio u dobrim odnosima, i pritisak stvarnosti bivao je podnošljiviji, dok sam u tzv. stvaralačkim krizama jedva otaljavao svakodnevni život, bezvoljno i s „bednim ostacima snage”. Tako je i danas...

„Doživljaje lirskog torbara” objavio je Centar za srpske studije iz Banjaluke.

M. Stajić