Natalija Milosavljević, voditeljka emisije "Vikend na K1"

Kroz ovaj podnevni magazin Natalija sa svojim gostima iz sveta muzike, glume, sporta, psihologije i drugih oblasti razgovara o različitim temama, koje prilagođava celoj porodici i svim uzrastima. U intervjuu za naš list Natalija Milosavljević sumira prvih godinu dana pred televizijskim kamerama i govori o svojoj dugogodišnjoj novinarskoj karijeri.

Dan pred prvo izdanje emisije „Vikend na K1” gostujući u jutarnjem programu na K1 televiziji izjavili ste: „Probaću, ne kažem da ću uspeti”. Šta godinu dana kasnije sebi kažete - jeste li uspeli u novom poslovnom izazovu i kako biste sumirali prvu godinu pred televizijskim kamerama?

– Uspela sam. Znala sam to i kada sam počinjala, ali iskustvo u meni govorilo je da je bolje da kažem da ću probati pa šta bude. Znate, kada ste dugo u medijima, kao što sam ja pre ovog bila 25 godina na radiju, stvari su manje-više očigledne, samo je pitanje koliko je vremena potrebno da se one dese. Sada, nakon godinu dana televizijske emisije „Vikend na K1”, mogu da kažem da sam uspela da se snađem, da gledam u kamere kada treba, da sedim kako treba, da se nosim sa svim televizijskim planovima i isto tako televizijskim izazovima kroz tu svoju emisiju. Živ program veoma često znači i izmena plana uživo, gost kasni - puštamo prilog, pa reklame, a onda će doći gost i tako ukrug. Ovo je za mene uspešan početak, jer na svim ostalim sadržajnim, pripremnim, tehičkim i novinarskim detaljima ću još poraditi.

Kako su u izgledali prvi „plodovi” vašeg rada pred kamerama nakon vizuelnog spajanja sa publikom, koja vas je ranije uglavnom prepoznavala samo po glasu?

– Ja sam se davno, davno susretala sa kamerom, radeći po manjim televizijama mnogo manje emisije i priloge, ali sam „probila led” tada, pa sada nisam imala tremu pred kamerama. I to mislim da je bila moja prednost. A sledeća prednost je to što sam radijski čovek, tj. žena. To znači da mi nije problem da pričam koliko god da se to od mene traži, kao što mi nije problem da saslušam gosta, da ne upadam u reč, da imam dinamiku, da mi se čuje svako pitanje i komentar…To sve naučite na radiju, onda kada se svi koji slušaju, pretvaraju u uho pa im je jako važno da precizno čuju sve. E, sada, na televiziji to dobija smisao, gde vas publika na sve prethodno još i vidi. I mislim da nisam razočarala. Dobijam lepe kritike i na račun izgleda. Ponekada i previše takvih komentara ima da pomislim da nije trebalo ni da spremim emisiju. Dešava mi se da, na primer, spremam dva i po sata šta ću da kažem, kako da se obratim gledaocima, a onda, nakon emisije stigne poruka: „Ćao, Natalija. Super si, imaš lepe noge.” Ali, nije da mi nije drago, simpatično je sve to.

Koliko vam uopšte prija promena i jeste li teško „raskinuli” sa tom intimom koja je karakteristična za radio kao medij i posebnim odnosom sa publikom koja je uglavnom, kažu kolege, specifična?

– Radio je bio i ostao moja prva ljubav. A prva se ljubav ne zaboravlja i zauvek se voli. Uđem u auto i još uvek pojačam pesmu pa utišam kad ide instrumentalni deo da ja ispričam šta imam o toj i toj pesmi. Eto koliko je radio i dalje u meni. Volim sama sa sobom da pričam kao da sam još uvek na radiju i kao da me neko sluša. Ne znam da li je to bolest ili posledica veze između radija i mene, ali prija mi da ponekad satima slušam radio i dalje smišljam kako bih ja neku pesmu najavila, šta bih ispričala…

Na Instagramu ste napisali da i posle godinu dana „ljuljate, vozite i ne mislite da se zaustavite” kada je vaša emisija, ali i karijera na televiziji u pitanju. Planirate li da dograđujete koncept emisije „Vikend na K1” i šta biste joj posle godinu dana dodali ili oduzeli?

– Dosta toga planiram i mnogo bih da eksperimentišem, ali tako da se to ne oseti kroz live program. Na primer, nedostaje mi telefonsko uključenje publike u program, aktivacija sa gledaocima, što mislim da će se u jednom trenutku na neki način desiti. Fale mi još neki momenti koji će se desiti početkom sledeće sezone. Ali, da ne otkrivam…

Kako u moru informacija koje pristižu sa svih strana, ali i pomalo zatrpanog zabavnog programa što u medijima, što na društvenim mrežama, zadržati kvalitet i omogućiti gledaocima da određeni sadržaj „gledaju bez stida”, što i jeste geslo K1 televizije?

– Jedino upornošću i zalaganjem novinara za isti. Kada kažem novinara, mislim na ceo tim jednog medija. Dakle, novinar je taj koji prvenstveno treba da ima nit za rad, želju da sve što zamisli i realizuje, tim koji će to sprovesti u delo i, naravno, da imate kolike - tolike uslove da vas ljudi vide, da ste dostupni, lokalno i regionalno. Kvalitet je danas teško zadržati, slažem se. Neki i ne dosegnu do njega. Probaju, pa odustanu. Zadrže se na proseku jer su se  precenili pa su mislili da mogu. Ali, smatram da ja kao novinar moram biti mali mrav kome televizija neće popiti pamet i slavu, nego mrav koji će marljivo da sprema sve što će ostali mravi da gledaju i probaju! Jedino tako ima smisla. Kad malo zagrebete ispod površine, kad malo razmišljate van okvira očekivanog, e tu čuči kvalitet koji čeka na vas. Naravno, malo je onih u ovom poslu koji idu putem kojim se ređe ide, ali ja sam zato srećna što su svi takvi na K1 televiziji, gde je važan kvalitet, a ne kvantitet. Otuda poziv gledaocima da nas gledaju bez stida, da sutra bez stida mogu da kažu prijateljima: „Hej, gledao sam to i to na K1, gledaj i ti”.

U vašoj emisiji i neafirmisani muzičari dobijaju svojih pet minuta pred kamerama, što se retko događa u zabavnim programima. Koliko vam je taj segment, kao nekome ko je dugo godina na radiju pratio muzičku scenu, važan i mislite li da i raznolikost u žanrovima konačno dobija svoj prostor za afirmaciju?

– Mislim da je veoma važno da se nađe balans između veoma poznatih ličnosti i onih koji imaju potencijala da to postanu, pa zato i dajem šansu, a neki je baš lepo i iskoriste. Ako im ne damo šansu postoje dve bojazni. Ovi veoma važni će postati tako još umišljeniji, jer su veoma važni samo oni, a  drugo, oni koji su mogli biti zvezde, nikada i neće dobiti šansu ako im mi ne damo istu. Neafirmisani bendovi na primer, nemaju nigde prostora da se eksponiraju a često bolje zvuče i pevaju od afirmisanih. Jer, oni nisu imali dovoljno sredstava da u nekom besnom studiju „ispeglaju” sve falševe, pa su naučili sve onako kako treba. Mnogo nam je zemlja dobra i plodna što se tiče muzike, treba to samo pronaći i isterati na površinu!

Novinari su bezmalo „inficirani” svojim poslom pa teško iz njega mogu da izađu. Koje su vaše „odbrambene” metode za odvajanje poslovnog i privatnog i uspevate li uopšte da se kao večiti radoholik isključite iz posla onda kada ne radite?

– Sve češće razmišljam o tome kako ću da kada odem sa posla da pogasim telefon na dva sata ali ne uspeva mi! Ono što je dobro, roditelji su mi blizu, prijatelji nisu iz ovog posla pa se brzi „isključim” iz medijskog kruga pakla (smeh), a sve umore izlečim uz pomoć kuce, pudlice. Šetnje sa psom umeju da prijaju više nego šetnje sa ljudima. Probajte.

Jedna ste od retkih novinarki i voditeljki u zemlji koja u emisiji ima i „pet friendly” segment, pa su tako česta tema emisije kućni ljubimci, koji su neretko i gosti u vašem studiju. Čini li vam se da je i kroz medije postalo sve važnije da se govori o kućnim ljubimcima i izazovima sa kojima se njihovi vlasnici susreću i šta mislite kako je došlo do toga?

– Ne da mi se čini nego smatram da je veoma važan segment rubrika u kojoj se priča o ishrani, nezi, odrastanju ljubimaca i životinja uopšte u našoj zemlji i u kući svakog od nas. Kako se konstantno povećava broj vlasnika ljubimaca tako je potreba da se priča o ljubimcima i životinjama uopšte, sve veća i sve korisnija. Mi u emisiji vrlo često dajemo savete, kako da izleče psa, kako da se spase maca sa krova i slično. Vrlo je važno pričati, a mislim da je još važnije razmenjivati komunikaciju, jer znamo koliko naši ljudi vole da urade nešto što je i njihov komšija, prijatelj, poznanik već probao ili uradio. Ako je i moja emisija doprinela da se pomerimo sa mesta i pričamo o ljubimcima sve više ja sam neizmerno srećna! A i ja sam vlasnica jedne neodoljive pudle, utoliko mi je draže.

Prva ste žena koja je u Srbiji radila „one man show” na radijskoj stanici, među prvima ste imali priliku da vodite program na radiju „koji se gleda”, učestvovali u stvaranju radijskog festivala... Koliko su vam svi ti izazovi pomogli u karijeri i jeste li inače osoba koja voli da pomera granice?

– Volim da pomeram granice i volela bih da i dalje to mogu da uradim u svetu televizije. Ovo što ste napomenuli dešavalo se na radiju i, zaista, nema onog šta nisam probala i bila poprilično dobra u tome. Ali, iza toga je veliko odricanje i trud. Ja sam svojevremeno umela da čitam sve dnevne novine naglas i da vežbam čitanje po nekoliko sati, o muzici i preslušavanju pesama i da ne pričam. Svaki izazov prihvatam samo ukoliko pre toga shvatim da ću uspeti da se organizujem sa vežbanjem istog. Jer, ako nema zalaganja, vežbanja i odricanja nekih svojih, izazov nije izazov. Zaključiću ovaj intervju sa prvim pitanjem i odgovorom, a vi ćete razumeti. Probaću i na televiziji da pomerim granice, ne kažem da ću uspeti!

Vladimir Bijelić