„Kad te bog ritne u stomak” u Novosadskom pozorištu i teatru „Deže Kostolanji”

Ni nalik afričkoj ili američkoj kulturi drevnih naroda. Ne znam dovoljno o tome, ali posle decenija gledanja, slušanja i čitanja njihovih umetničkih dela, usudiću se da kažem da su mađarski duhovi bez oblika, značenja, sadržaja u nekoj fiksnoj i čistoj formi. Više su poput elemenata, materijala od kojih je sačinjena i Panonska nizija – zemlje, vode i vazduha, koji se, poput glasova njihovog jezika, stalno mešaju i premeću u nešto novo, autentično, do čega im je veoma stalo, kao da čuva nešto sveto, neku tajnu od ostatka sveta.

Ovo mi je po ko zna koji put palo na pamet posle premijere drame „Kad te Bog ritne u stomak“ Andraša Urbana, po romanu Ildiko Lovaš, u koprodukciji Novosadskog i pozorišta „Deže Kostolanji“ iz Subotice. Zapravo, palo mi je na pamet zato što tematizuje život Geze Čata, a čitati njega je kao čitati Kafku, Stari zavet, Ep o Gilgamešu i Upanišade, zajedno. Ludilo, da. Ima jedna sjajna (anti)psihijatrijska knjiga „Proizvodnja ludila“ Tomasa Sasa koja lepo pokazuje kako je društveno uređenje više „ludaka“ odvelo u smrt, nego ih izbavilo od nje. Geza Čat je definitivno jedan od njih.

Ildiko Lovaš u onome što je dramaturškinja Kornelija Goli oblikovala u niz monologa, a Andraš Urban režirao tako da se oni, svi osim jednog, na sceni emituju snimljeni, napisala je moguću verziju Čatovog „ludila“, protkanu istraživanjem njegovih dnevnika i, očigledno, drugih materijala. U nju su uključeni i monolozi Čatove majke, Gezine žene Olge i „Male Olge“, njihove kćerke, koja je ostala siroče i odrasla u samostanu, relativno kasno otkrivši ko su bili njeni stvarni roditelji. Otkrila od strane društva, naravno, tako da je i ovo „stvarni“ zapravo predmet knjige, pa i predstave u kojoj su oni ljudi od krvi i mesa. E, kćerkin monolog je jedini koji se izgovara uživo, uspostavljajući tako dirljiv i intiman trenutak u kojem predstave postaje lična, ovde i sada, za razliku od matrice koja podseća da junaci nisu više sa nama. Njihovo je prošlo i nije imao ko da ih čuje i sluša, bar ne onakve kakvi su nam prikazani.

Od krvi i mesa znači žene koje kao da su odustajale od sebe udajom, rađenjem, a istrajavale u tome, umirale, muškarce podeljene između takozvanog stvarnog, i sveta u kojem su živeli. Geza Čat u tom smislu zaista je tragički junak. Osujećen da ubije jedan, on ubija drugi. Veza „ludila“ i umetnosti još uvek nije dovoljno istražena, ali je potvrđena i vrlo manifestna.

Opterećenost žene plodom svoje utrobe, sina smrću svoje majke, opterećenost očekivanjima, nepodobnost, neprilagođenost, okolina koja ne prašta kvarenje proseka umerenog, normalnog, u režiji Andraša Urbana teme su pretočene u žive slike. Jako je uzbudljiv odnos govorne i scenske radnje, koji je u blagoj meri asinhron, čime je izbegnuta ilustrativnost, kao i time što je svaki od glasom saopštenih motiva samo osnov za telesnu improvizaciju. Za ekspresivne i nadrealne scene u kojima je materica akvarijum, embrion prvo ima cev za disanje, pa se zatim kao novorođenče praćaka poput ribe dok ne udahne. Za scenu venčanja Čatovih prožetu lomljenjem supružnika oko karmina i poljubaca dok se ne stigne i do  kaveza. Scenu u kojoj ceo glumački ansambl (Livia Banka, Gabriela Crnković, Timea Filep, Boris Kučov, Gabor Mesaroš, Robert Ožvar, Andrea Verebeš) – u celoj predstavi izuzetno moćan, kao u transu, snažno fokusiran na fizičku emanaciju psihičkih stanja – postaje bend i uživo svira i peva, sve polupanije i polupanije, a ipak muzikalno do bola, prikazujući svu složenost Gezinog stvaralaštva i, opet, odnosa sa ženom Olgom. Scenu gozbe društva nad njegovim dnevnicima, poput lešinarskog rituala nekog kulta. Izuzetnom simboličkom potencijalu i metafizičkom otklonu u nešto neobično, spominjano na početku ovog teksta, doprinosi muzika Silarda Mezeija, kostimi Marine Sremac, maske Daniele Mamužić, živopisna rekvizita koje ima ne pretek, od papira, kesa, do paradajza i selotejpa.

Međutim, kao najznačajnije, ili bar centralno, izdvaja se scenografsko rešenje reditelja, da se cela predstava odvija ispred platna kojem svetlo menja boje, ali što je još važnije – platna ispred kojeg likovi dobijaju obličje tek nakon što su iza njega bili senke. Smena ovih planova svedoči o mogućoj nameri da se ceo proces izvedbe može posmatrati kao izvođenje na videlo, što u teoriji umetnosti, pa i pomenutoj psihologiji, ima značaj otkrovenja, odnosno osvešćivanja ili povezivanja – integrisanja više slojeva u jedinstvo, tvorevinu koja je, gle čuda – na pozornici. Dakle, u prostoru iluzije, realnosti (kreativnog) „ludila“.

I otići ću najdalje što mogu, jer me sve ovo strasno inspiriše. Pošto jezička figura naslova „Kad te Bog ritne u stomak“ pomalo surovo označava vrhovnu kreaciju, začeće, tvrdim da čitava partitura ovog umetničkog dela koja predstavlja propinjanje, trzanje, roptanje, bunilo, svojevrsno iskakanje iz kože, iz zatvora, osećaja zarobljenosti, teskobe, nije ništa drugo do oslobađanje života, njegovo vinuće i porinuće, čak i kad je tresnuo o patos.

Igor Burić